Imam prijatelja, blistavog novinara, Koga svakog dana pozivaju na najmanje četiri saraosa i tiho mi kaže da već kontroliše veoma rafiniranu tehniku od toliko godina i alibi oštar kao skupi nož: kaže ne jednom (A) jer mora ići drugom (B) ali na kraju završava u trećem (C) i, ako noć postane glupa, završava u četvrtom (D).
To je mala šala koju sam napravio ovako, jer da — puc— ali to dolazi od bisera da kažem ono što želim da kažem danas Toliko glasno da sam bez teksta promukao kao Rancapino. Istina je da sam ovih zadnjih nekoliko sedmica dostigao svoju granicu planova na koje ne želim ići jer sam lijen, kakva dosada, kakva suverena (nikad ne kazem "jebem vise", da je zivot ucis da radis stvari kako treba) dosada da stojis tu sa svojim licem da te zanima mija (skoro te nikad ne zanima, ako na kraju odes to je za nešto nalik na obavezu neće biti da te prestanu pozivati) ono na šta treba da ideš: na predstavljanje te knjige čiji je autor lud za tobom, tog brenda koji sada se ispostavilo da jeste održivo mlijeka (aha), taj novi restoran čiji dizajn enterijera zauzima skoro tri paragrafa saopštenja za javnost koje nećete pročitati i koje se pretvara (aha) da je novi Amazonac, novi mjesto za biti iz Madrida, kako da ne dođeš ako će to biti piú, Terrés: ali ja ne želim ići. Ne želim više da se (skoro) bavim planovima Ali zaista, isto tako te cijenim.
Jedan od prvih razloga ove dosade je što razgovori na ovim večerima uz fotopozive završavaju debela lokva, da niste primećeni malo lice da te nije briga, a fraze ti na kraju padaju u duh kao one ljetne mušice u filmu o Lucreciji Martel; Ne propustite Močvara, O moj boze.
Osećam da niko ne obraća mnogo pažnje na onu Oskara Vajlda: „Postoje samo dva pravila: Imati šta da kažeš i reci”. Dakle, ono što na kraju uradimo je ono što svi na kraju radimo pomalo, što jeste piti kao vaške, popijte čak i vodu iz lonaca i brzo premjestite pam pam na mjesto gdje izlaze kanapei: kroketi i gurmanski hamburgeri i dobri pikolini (pikolini za uši) Uvek izmišljam točak moji ugostiteljski prijatelji.
Sjajni prijatelj, Saverio Costanzo.
Ne znam, otkad smo došli Do sada ćemo se dobro zabaviti, razmišljamo između tuge i olakšanja — ali to je to Nije istina, dušo bacača: gde zaista želimo da budemo kod kuće, klima uređaj u režimu zamrzavanja, puzeći prede, moj sjajni prijatelj na HBO Max-u i možda par pića of Remirez de Ganuza; da ukupno, sa ovim inflacija, novac (moj savjetnik mi kaze) vec vredi manje nego nista a u banci ne izgleda puno, pa da stavimo racune cecina i bogati sirevi.
To već osećam hajde da prošetamo malo palla, kako cemo biti sa ovim svijetom u plamenu, kad nije jedno, drugo je tigrasti komarac, gasofa tri dolara, apstinencija kroz krov. Nešto slično se dešava i Lauri. ali sa telefonskim pozivima: on ih ne podnosi — rekao je "do ovdje" i da je razgovor preko telefona kao ne, Ostavi je na miru; Volim te mnogo ali ne zovi me pošalji mi audio i odgovorit ću ti kad budem mogao (i žele, naravno). Priznaje da mu je veoma teško povratiti taj prostor, ali da se svaki korak slavi kao osvajanje: je to tako.
Imperativ je da budemo strašno svjestan vrijednosti tog prostora, jer je svaki centimetar blago. Nemamo više da vreme koje nam je preostalo da živimo, ništa više.