Вратимо се квартовским књижарама из којих никада није требало да изађемо
Моја књижара каже Лаура, из Веласкез књижаре (Пасео де Ектремадура, 62), да је прво што је помислила када ју је стање узбуне натерало да спусти ролетне у марту било да више нема будућности. Касније је прекомпонован (сети се, то је књижар, врста створена да се прилагоди неуспесима) и повећала своје присуство на друштвеним мрежама са једним циљем: нека књижара буде отворена, чак и ако физички не бих могао да будем тамо.
Она, која никада није комуницирала, кренула је у експонирање инстаграм и, уз препоруке књига из свог фида, почео је да додаје директне са ауторима, поново активира поруџбине и стави на располагање опције поклон картица, знате, зато смо толико говорили о томе „када се можете вратити“. Припремио је свој повратак стварањем заједнице. И направио је заједницу, бринући о нама културно.
У Пуерта дел Анхел можда немамо јавну библиотеку, али имамо Лауру, и то нама који смо се прилепили на странице књиге као спас у овим чудним временима, онима од нас који смо (оловку) последњи пут купили како бисмо ојачали своју колекцију пред јесен и зиму које се обликују као домаће, то нам даје мир.
Каже, на питање како ствари стоје, да комшилук је одговорио, да комшилук одговара. Не можете гарантовати да читамо више, али купујемо више. Он говори о томе како има ефекта од уста до уста и забавља се тиме постоје људи који то откривају сада, након 23 године пословања.
Лаура је први пут подигла капак Веласкез књижаре 1. септембра 1998. год. са том мешавином страх, то даје неизвесност суочавања са нечим новим, и од заблуда јер је радио нешто што му се свиђа. Није изненађујуће што су књиге биле лоше код куће. „Мој отац је био посвећен сектору књига, биле су књиге на рате. Увек ми се јако допао тај свет, свет књиге; и заиста сам волела да будем у контакту са људима, идем на Сајам књига сваке године“, каже Лаура Веласкез за Травелер.ес.
Зато каже да је књижара постала генетским, али и игром случаја. „Студирао сам право и радио у приватним компанијама. Једног дана сам случајно открио да је ова књижара пребачена и то је било као да кажем: 'да идем возом или да га пустим?'. У том тренутку сам одлучио да идем возом јер сам то заиста желео. Оставила сам све и посветила се ономе што ми се допало.
Она верује да је радити оно што волиш кључ свега у животу и, у овом конкретном случају, да будеш продавац књига. И тако, радећи оно што воли, изградила је не само књижару, већ и топао и гостољубив културни простор који дефинише као „магични кутак у којем можете прегледавати све књижевне вести“ и наручите оне којих нема на њиховим полицама.
Уопште, једино што тражи је да се осећамо срећно и као код куће када уђемо у његову књижару, да његову собицу осетимо као своју, као оно место где можемо да причамо о књижевности и књигама. „Учините људе срећним, читајте, долазите да ме видите овде, разговарајте, учествујући са мном у мојим активностима.
А људи јесмо, и они их прате, ми их пратимо, у пројектима у које се упуштају, као тај труд који су показали у последње време у представити нове писце.
„Пре неки дан сам промовисао новог писца на Инстаграму јер с времена на време емитујем уживо са њима, а касније је један клијент дошао да ме пита за књигу тог писца јер је то утицало на њега. Тако да сам помислио да је „како је лепо што сам имао иницијативу која је помогла другим људима да се упознају и да су поврх тога касније дошли да купе књигу“. То је округло задовољство јер помажете другим људима у књижари да функционишу, а они поврх тога дођу и препознају рад куповином књиге”.
Мало се говори о продавци књига и сатима забаве, здравља и знања које им дугујемо. Јер ако у нечему играју са предношћу, то је у томе Не постоји алгоритам који може заменити људски третман, умети да прочитате особу која вам се обрати у потрази за књигом која му је потребна у том тренутку у животу.
„Јутрос је дошла госпођа која је хтела причу за петогодишњег дечака који тешко отвара приче и замолила ме да јој донесем. Знам то и понудио сам вам једну веома атрактивну причу за дете тог узраста. Не можете то да проверите на Амазону, јер на Амазону нема никога, нема људи, нема људских односа.
То се зове саучесништво, потребно је време да се то изгради и то је плод који Лаура сада жање више него икада. „Људи желе да купују овде, у суседској књижари. Не знам да ли је у питању оно кроз шта пролазимо и онда ће људи заборавити, али Верујем да људи, посебно млади, почињу да мењају навике. Видим тренд да се купује од мене, као књижара, а не од Амазона."
Не пориче оно што је ново, оно што може доћи или оно што је већ овде. У ствари, брани потребу да се развијамо, да имамо динамичне књижаре, које су аутентични центри културне дифузије у нашим суседствима; али без губљења те способности да слушате оно што је споља, шта људи траже од вас.
У њеној дневној соби је гомила књига. Од Изабел Аљенде до Реја Бредберија, преко Едуарда Мендозе. Они су наши задаци. Лаура се не сећа прве књиге коју је продала, али зна шта сада чита њен комшилук. И да, имамо различите укусе.
Ако га питате какав би био град без књижара, он је јасан: без културе смо врло, веома мали, дакле „град који је празан од мозга. Већина нас би била мртва, мртав град.”