„Фотограф авганистанске девојке. То ће му бити читуља”, кажу чим документарни филм почне МцЦурри, потрага за бојом. И Стеве МцЦурри немо клима главом. Зна. То је његова најпознатија фотографија, она која га је направила један од најславнијих фотографа и познат свету.
Те зелене очи пуне достојанства пред неправдом рата и човечности биле су пуне истине и бола. Савремена Мона Лиза, недокучив поглед коју је Американка успела да ухвати за неколико минута приликом уласка у женску школу у избегличком кампу у Авганистану.
Међутим, документарац МцЦурри, потрага за бојом (Издавање у биоскопу 3. јуна) То иде далеко даље од те иконске фотографије. Путујте пре и после. Мекаријевом детињству и целом његовом каснијем животу, четири деценије посвећене, како наслов каже, „тражите боју, тражите разноликост“. Јер боја за њега није само црвена, зелена или плава која може да истакне снимак, већ и, то су различите расе, различити народи, примитивне културе: човечанство.
У његовом студију, пролазећи кроз старе слајдове.
„Фотографисање је знати како ценити свет“ Објасни. Научио је да га цени, воли и поштује тако што је прошао кроз њега у целини. У зонама и тренуцима сукоба, како је започео успех његове каријере, иу мирним местима и временима. Са 72 године и даље покушава да открије удаљене крајеве планете, иако са извесном тугом уверава да више не постоје. Глобализација и напредак их прождиру.
Пре неког времена обележен је витални циљ: „Направите фото албум наше врсте.“ направи то пре тога незаустављив напредак упија све. И у њима јесте. У документарцу, који је сниман преко седам година, он иде из Папуа Нова Гвинеја до Индије, оф Њу Јорк, где има студио већ 35 година и још увек се осећа као странац, север Монголије или Арктичког океана.
У Папуи, у потрази за лицима и причама.
Мало људи зна да, осим што је фотограф рата и људске врсте, МцЦурри је лежерни портретиста природе и дивљих животиња. Људски портрети су најпознатији, али он има велику колекцију те природе која је мудрија од нас и остаће када нас свих не буде. Убеђен је.
КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО
У документарцу говори сам МцЦурри, који почиње тако што се дефинише као „визуелни приповедач, уметник“, не као фотограф или фоторепортер. Његова породица, пријатељи и уредници такође говоре о четири деценије колико је носио камеру (или неколико њих) у рукама.
Све је почело као дете, каже његова сестра. Прво обележен болешћу и смрћу његове мајке; а затим пад који је претрпео са пет година, наизглед безопасан, утицало је на живце и оставило му десну руку готово непомично и данас. Људи који га познају одувек кажу да су га те трагедије претвориле у повученог клинца који више је волео да посматра него да буде посматран. Вероватно је у детињству и адолесценцији када је учио његова супермоћ или „његова друштвена мудрост”: невидљивост. Она која га тера да нестане када фотографише, хвата реалност, трага за истинама.
Визуелни приповедач.
Његово прво путовање у Индију 1979 То му је отворило свет боја. Касније га је рат тражио, а не обрнуто. И од Авганистан га је дефинисао као фоторепортера за остатак света. Међутим, 1990-их и након сукоба у Кувајту посветио се избегавању сукоба „и тражити хуманистички и поетичнији приступ“, који је само накратко и болно прекинут 9/11.
Последњих година, у 67. заљубио се, оженио и има ћерку. Чини се да је проналажење љубави, остављање нечега на овом свету изван његових фотографија оно што му је донело срећу. Она коју у свом усамљеном животу и каријери никада није тражио: „Тражио сам аутентичност, племенитост, достојанство, дубину“ кажу за њега. Па ипак, не тражећи га, он је један од ретких који је нашао кључ среће: „Тај живот је драгоцен, редак је.
