Редакција бира њихове омиљене фотографије на Инстаграму
То је наш дневник путовања, где бележимо на потезу слике оних места кроз која смо прошли и оно што нас је код њих највише пленило. Путујемо светом са фотоапаратом (или паметним телефоном) у руци да нам ништа не побегне и онда, када се вратимо, изнова и изнова гледамо те фотографије као неку врсту доказа да да, да смо заиста били ту.
Сада када је време да направимо залихе овог путника из 2019. ** редакција бира њихове омиљене фотографије године на Инстаграму.**
ДАВИД МОРАЛЕХО (ДИРЕКТОР ЦОНДЕ НАСТ ТРАВЕЛЕР) : ВИСОКА КАЛОРИЧНОСТ, ФИЛМ И СРЕЋНО ПУТОВАЊЕ
У апликацији која бира најславније фотографије године постојао је кворум: све су то омоти Цонде Наст Травеллер-а. Што ценим јер вам се свиђа оно што се мени највише допада, што се препознаје труд неуморног тима.
Било би неправедно изабрати само једну од њих, па сам се одлучио за ово киломбо од ракова, чаше растопљеног путера и бибер а гого. узети у Цантлерс Риверсиде Инн , излетиште рибара у Залив Чесапик, Мериленд , је савршен резиме хиперкалоријског, филмског и срећног путовања. Шта још желим?
КЛАРА ЛАГУНА (ШЕФ МОДЕ И ЛЕПОТЕ У ЦОНДЕ НАСТ ТРАВЕЛЕР): БОЈЕ ВАРАДЕРА
Моја прва посета **Куби**, прошлог септембра, била је пуна боја, музика и дивни људи без које више не могу да живим. Зато Чувам ову разгледницу коју сам узео Варадеро , мислим да врло добро сумира расположење тих дана плаже са кристално чистом водом, смех, даикири и шетње кроз историју острва. Надам се да ћу се ускоро вратити, мислим да сам тамо оставио делић себе...
ПАУЛА МОВИЛ (ДАНАС ГЛАВА) : ОМЛЕТ ОД КРОМПИРА
И одједном сам постао основни. Ако постоји фотографија која дефинише моју 2019. годину, то је овај омлет од кромпира. Тренутак који је за мене имао укус славе, прва шетња по комшилуку са мојим новорођенчетом, Лорком. А то је да не само да учим да једем и пијем (како сам хтео да пијем!) са бебом у наручју, већ и Имам (још више) наклоност према шипкама, за најосновније (не једноставне) и утешне грицкалице који увек постижу своју сврху: иди право у душу.
Зато што сам се ове године посветио игнорисању помпезних отварања и бездушних ресторана, покушавајући да сазнам шта ме заиста задовољава. А то је, неформалност, беспрекорна услуга (или у бару доле или у уобичајеној гостионици), поуздани барови и пријатељи да деле све. Да ли је то оно што они називају одрастањем? Може бити, и волим то.
МАРИЈА Ф. КАРБАЛО (ГЛАВНИ УРЕДНИК ТРАВЕЛЕР.ЕС) : АЛБАНСКО ЛУДИЛО
Албанац Било је то све што смо очекивали и више. Тамо смо срели пробушовске и Трампове Албанце „и све америчко“. Овде су заставе Европске уније и Америке једнако или више обилније од сопствених Схкипериа.
Албанија је сложена за разумевање колико и њена нестална вожња и њен континуирани хаос . Комунистичка диктатура Енвер Хоџа затворила их је до 1991. од света и сада хоће да једу (и хоће да једу) по сваку цену и по сваку цену.
Можда је једини начин да почнете да га ухватите под земљом, у својим тунелима и бункерима , оне које је Хоџа натерао да граде вођен великом паранојом . Или о овима, у великим партизанским маузолејима који обележавају, гроб по гроб, прича о земљи у којој је крв закон.
МАРИЈА САНЗ (УРЕДНИК ТРАВЕЛЕР.ЕС): МИР ПЛАЖЕ У МАЛОМ ГРАДУ
Била је ова 2019 више прича него фиксне слике. Више него не стати, радити, прецртавати и пребројавати јер, наравно, ако се не рачуна, изгледа да није било.
Зато, од малог што сам морао да бирам у свом Инстаграм фиду, остала ми је ова слика, од Мирно и апсолутно безбрижно. Узео сам га током одмора на којима, осим два дана проведена у Антекери шетајући улицама где је моја бака одрасла, Дао сам себи прилику да станем, да не радим ништа осим да се бацим на плажу да читам.
Каква плажа? Нема везе. То може бити било ко из малог града са мало људи. Само ћу рећи да је унутра Малага и да се на дрвећу које је било на путу до ње гнездило толико птица да се у сумрак чуо само њихов цвркут.
**МАРИЈА КАСБАС (УРЕДНИК ТРАВЕЛЕР.ЕС): САНТА ТЕРЕСА, КОСТАРИКА **
„Понекад најтежи путеви воде до најлепших места“, а ја сам нашао рај на крају неасфалтираног пута. Твоје име? Санта Тереза, место окупано Пацификом где се дани увек завршавају опраштањем од сунца на табли.
Како дефинисати Костарику? Узбудљиво, живо, неукроћено, дивље. Алегорија природе избледела до зелене која оставља без даха на крају сваке кривине. И то те заувек обележава.
Моја омиљена фотографија 2019 тренутак коме се увек враћам, успомена за коју се треба држати када тело и ум подигну свој глас изнад свакодневног хаоса и траже да престанете.
Зато затварам очи и враћам се на то место из снова чији ритам обележавају таласи и чији заласци сунца многе терају да откажу повратну карту.
Нисам отказао, али сваки пут када погледам ову слику, кочим, дишем и настављам да се пробијам кроз асфалт знајући да ћу се једног дана вратити на даску у овом рају који је ПУРА ВИДА.
**ЛИДИА ГОНЗАЛЕЗ (УРЕДНИК ЦОНДЕ НАСТ ТРАВЕЛЕР) : БУДИМПЕШТА **
Можда није најбоља фотографија на мом Инстаграму, чак ни у години. И да, то је типична разгледница Будимпеште: сабор из Будимског замка. Али не постоји ништа што ми се више свиђа да видим залазак сунца, градове на обалама реке, мирис лета средином септембра, откријем дестинацију по први пут и могу да је поделим са једним од мојих најбољих пријатеља.
Будимпешта је истовремено величанствена и боемска, огромна и гостољубива. Главни град Мађарске је један од оних градова који могу се похвалити трошењем лепоте и дању и при заласку сунца. То је као једна од оних љубави на први поглед коју је тако тешко пронаћи.
Опет бих се изгубио док не сазнам да утца значи улица, Попио бих претпоследње пиво у Сзимпла сваки пут када сам напустио барове за рушевине, Слушао бих живу музику у Понтону док не научиш све песме напамет, јео бих гулаш једном недељно, Бацио бих се на траву Исла Маргарите на најмањи зрачак сунца, слушао бих Циннамон Гирл Лане дел Реи на петљи у једној од лежаљки у бањи Сечењи и опет бих сео на степенице Будимског замка да гледам како небо постаје ружичасто.
И зашто не, он би дуго живео у једној од њених елегантних старих зграда. Ова слика ће ме увек подсећати на један од најлепших одмора у мом животу и то се не мери утисцима или лајковима.
ИРЕНЕ ЦРЕСПО (САРАДНИЦА) : БЕВЕРЛИ ХИЛЛС
Слика је са радног путовања, али ми је оставила довољно времена да прошетам испод ових бескрајних палми улица и авенија Беверли Хилс, најбогатији град у Лос Анђелесу. Контраст његовог црног профила наспрам тог плавог неба на које се навучем гледајући.
Мој мобилни је пун фотографија палми у различито доба дана. Која бесмислица! Палме на ружичастој позадини заласка сунца, палме на наранџастој позадини изласка сунца... Увек причамо о враћању у Њујорк изнова и изнова, али у Лос Анђелес и ми би требали, ако је могуће.
Та лоша репутација коју јој придају они који је укључују као брзу посету на путовањима Западне обале веома је неправедна, Није град љубави на први поглед, слажемо се, али вас осваја, са стрпљењем и пуно синефилске инспирације, до испуњава вашу визуелну и виртуелну меморију фотографијама палми.
МАРТА САХЕЛИЦЕС (САРАДНИЦА) : ПУСТИЊА МЕРЗОУГА
Увек су ми то говорили спавање у пустињи је било јединствено искуство које вам заувек мења живот , а ова фотографија би могла да представља ову мешавину емоција и осећања... Али ова слика вреди више (у мојој глави и мом срцу) по ономе што прећуткује него по ономе што прича, јер оно што ми је заиста променило живот у овим хаимама засађен у средини Пустиња Мерзуга је то откривао сестринство међу женама је много више од модерног концепта, онај који већ без четвртине давимо и стишћемо: јесте нови начин разумевања света који не само да нас приближава једни другима, већ нас употпуњује и чини бољим људима.
**САРА АНДРАДЕ (САРАДНИК): ФУЕРТЕВЕНТУРА **
Када би моја кожа била доживотно обележена на сваком путовању, сигурно би 2019. земља која би заузела највише простора на њој била Мексико . Из много разлога: било је моје прво прекоокеанско путовање, мој први пут у Јужној Америци и у земљи са толиком историјском тежином и тако великих димензија. Али кад бих дозволио свом путујућем срцу да говори, оно би остало код куће, у Шпанији. Савршено се сећам сензација које сам имао када сам згазио Фуертевентура , били су помало чудни за лунарног пејзажа, тако сушног и густог.
Прво што сам помислио: да ли сам погрешио што сам дошао овде? Међутим, како су дани пролазили, острво ме је дочекало и, уз дозволу мајорероса/ас, направио сам га својим. Можда претерујем, али ме је обузела еуфорија када сам видео одозго плажа Риско дел Пасо са свим тим језицима белог песка између кристално чистих вода, без људи и пуна рибе.
Током путовања смо се попели на Енталлада Лигхтхоусе низ кривудави пут. Када смо стигли били смо сами и прешли смо дрвену стазу до дивите се погледу на Атлантик. Био је ужасан ветар али погледи су били магични, попут острва. Оставила сам свог сапутника самог испред мора, у том скромном замишљеном видиковцу, и то је слика која ми је остала од ове 2019. Једноставно али за успомену.
МАРИЈА АНГЕЛЕС КАНО (САРАДНИК) : МАДРИД
Чак и уз ризик да изгледам мало смело, не сумњам када бирам своју омиљену фотографију. Иако је Мадрид сада мој дом, за придошлицу у престоници то може бити прилично путовање.
Ово је један од оних снимака због којих се мало више заљубим у град. Залазак сунца са тачке гледишта храма Дебод То је, барем, обавезно заустављање. У том тренутку, снимајући тај радознали људски хоризонт, схватате то лепоту места чине људи који у њима живе.
МАРИЈА БЕЛЕН АРКЕТО (САРАДНИК): ОД МАДРИДА ДО НЕБА
Присећајући се фотографија из 2019. године, наишао сам на неке незаборавне 48 сати у Порту, са непобитном елеганцијом од Исцхиа , ватрени заласци сунца у Санторини и посебност париског романтизма. Избор није нимало лак, али Одлучујем се за небодере града који су ме дочекали читаву годину: Мадрид.
А у тераса Драго ми је да смо се упознали настао је залазак сунца који није био нимало безобразан, сличан оном који је Клод Моне приказао у Сутону у Венецији. Пун контраста, са привилегованим погледом на Краљевску палату у Мадриду и ужурбану Гран Виа… Тренутак који дефинитивно инспирише размишљање.