Било је времена у Венецији када су се деца купала у каналу и уметници су уживали искључиво у његовој архитектури.
Млади британски студенти - аристократе или богати -, уметници или научници 18. века кренули су на оно што је названо Гранд Тоур, који може трајати месецима или годинама . Једни су то радили са намером да заврше школовање, други у потрази за знањем и авантуром.
Студенте који су тек изашли из Оксфорда, Кембриџа... пратили су свештеник, војник у пензији, породични познаник... који је био саветник, администратор, васпитач и посматрач. Путне свеске да запишете своја искуства и учење, дидактичке књиге, одећа за све прилике, чаршави и пешкири, гвоздени ковчег за одлагање новца и сефова и мало оружје, за сваки случај, пунило је њихове ковчеге.
Многи уметници су се придружили овом ритуалу, хватајући његове путујуће анегдоте у својим списима. Такав је био случај брака Персија и Мери Шели, аутора контроверзног Франкенштајна, и песника Џона Китса, који је у римској клими и лепоти тражио лек за своју туберкулозу. У згради у којој је млади песник живео и умро (у 25. години), на броју 26 на степеништу Пласа де Еспања, данас се налази музеј у част романтичних енглеских песника, укључујући лорда Бајрона и брачни пар Шели.
Тајни музеј Кеатс-Схеллеи Хоусе налази се на не тако тајној локацији.
РИМ, ПОЧЕТАК И КРАЈ ПУТОВАЊА
Под утицајем фиктивне литературе Лоренса Стерна у Сентименталном путовању, Гетеовом путовању у Италију и оца археологије и историје уметности, Јохама Јоахима Винкелмана, будући лидери Британске империје пронашли су у Италији, посебно у Риму, компендијум својих културних амбиције само шетњом оним улицама у којима коегзистирају рушевине, ренесанса, барок и свакодневница искрено.
Незаобилазна посета младих са уметничким аспирацијама био је Рим, по критеријумима по којима је требало посматрати, откривати, живети... Другим речима, град који је изнедрио толику лепоту, требало је врхунац научног образовања.
Џошуа Рејнолдс то лепо сумира у својој књизи Петнаест дискурса из 1778: „Рафаел није студирао на академији, већ у целом Риму. Микеланђелова дела су, посебно, била његова најбоља школа”.
Рафаелова школа била је дела Микеланђела у Риму.
Писма препоруке за уметнике била су обавезна. Тако младићу је било лакше ући у италијанско друштво и из прве руке научите тајне уметности. Било је чак и оних који су овим уметницима наручили своје портрете са позадином рушевина, споменика... који су сведочили о њиховом боравку у Италији.
Мјесто сусрета тих првих туриста био је Цафе Грецо на Виа Ди Цондотти, који је током својих 250 година Служио је кафу људе из категорије Казанове, Андерсена -који су живели на спрату, Гетеа, Стендала... Такође и конвоју пољских угледника – од оца пољске поезије Адама Мицкјевича, до нобеловца Хенрика Сјенкијевиза – и бројним брбљивцима који, иако су пре натопили перо у мастионицу, данас куцају на лаптопу. Сви они су своје књижевне прве кораке направили у легендарној кафани.
Многа писма су се скупила у Цафе Грецо на Виа Ди Цондотти.
ПОМПЕЈА, НОВО ОТКРИВЕНА
Посета Напуљу била је космополитска и забавна. Највећи град у Италији у то време подељен на државе, краљевски Напуљ, леп и цветан, под заштитом или беспомоћношћу Везува. Толико да је велики поклон за оне који су обишли италијанско полуострво у оквиру обуке био Напуљ. Тамо је његов тутор испарио да би пустио ученика да ужива у слободи.
Недавно откриће, средином осамнаестог века, Помпеје и Херкуланеума, градова затрпаних ерупцијом Везува 79. године нове ере, и ископавања које је промовисао владајући Карло ВИИ Напуљски, ИИИ Шпански, били су разлог за ходочашће у компоненте Гранд Тоура који су се кући вратили са ковчезима пуним фресака, мозаика и камења којим ће испунити лондонске антикварнице и приватне полице.
Форум у Помпеји са Везувом који се назире у позадини.
СЕНСУАЛНОСТ ТОСКАНЕ
Сијена из чије земље екстрахује се истоимени окер пигмент који се користи у уметничком сликарству од памтивека је била обавезна дестинација те експедиције у потрази за уметношћу. Многи од њих су своју посету поклопили са легендарном трком коња Ел Палио.
Између Сијене и Фиренце, у пуној тосканској бујности, уздижу се куле Сан Ђимињана. Етрурска енклава – савршена станица и гостионица на ходочашћу у Рим– угостио славне људе као што је Данте Алигијери (када је био амбасадор Гуелфа лиге у Тоскани) и био је, заједно са Фиренцом и Сијеном, незаобилазна дестинација за Гранд Тоур.
Чак У даљини се види 15 од 72 куле, пионири небодера, које су градиле богате породице у 13. веку, такмичили су се у висини као симбол моћи.
Према УНЕСЦО-у, у Фиренца је дом највеће концентрације међународно познате уметности на свету. Више од једне компоненте Гранд Тоура патило је или уживало у синдрому који је Стендал учинио модерним у својој књизи Напуљ и Фиренца: Путовање од Милана до Ређа, док је посматрао базилику Светог крста, када лепота боли, након акумулације уметничког уживања које Фиренца подразумева.
Фиренца боли од толике лепоте.
ВЕНЕТО, ПРИРОДА И УМЕТНОСТ
Прелепа, јединствена, неупоредива Венеција, шлаг на британском ходочашћу која је покушавала да се изгуби међу својим каналима дивећи се тој огромној мансалви архитектонских стилова које је Џон Раскин добро описао у својој књизи Камење Венеције из 1853.
разматрати дела Тицијана, Тинторета, Веронезеа и стећи неке ведуте (слика) о урбаним погледима Ђованија Антонија Канала, Каналета, толико задивљеног компонентама Гранд Тоура да су успели да га пренесу у Велику Британију 1746. где се настанио девет година.
Шекспир је овековечио град љубави захваљујући немогућој љубави Жулијете Капулети и Ромеа Монтега. Несрећна прича коју је Луиђи дел Порте написао у 16. веку, пре него што је доспела у перо енглеског драмског писца. Млада енглеска аристократија отпутовала је у град привучена чувеном романсом.
Џон Раскин у својој књизи Верона и друга читања (1857) говори о град Венето као његово омиљено место у Италији, саветујући своје пријатеље и читаоце да му посвете време и наклоност. Према његовим проценама, његова локација на обалама реке Адиђе, готичке цркве, спектакуларне средњовековне гробнице племићке породице Скалигери, римски амфитеатар Арене и римски форум (данас Плаза де лас Хиербас) представљају право благо.
Венеција до данас наставља да привлачи својом романтизмом.
МИЛАН, ДО ПОСЛЕДЊЕГ...
Угледне личности као што су Леонардо да Винчи, Алесандро и Петро Верри, редовни у књижевном кафићу Грецо и оснивачи утицајног листа ИИ Цаффе, Ђузепе Верди и многи други, живели су и стварали у гостољубивом и отвореног града Милана из 18. века, када су је англосаксонски острвљани посећивали због ажурности, посебно када је реч о добром одевању.
У овом граду су искована прва жаришта италијанског национализма и, иако су касније Фиренца, а потом Рим били главни градови нове државе, Милано је одувек важило за економска престоница Италије и светска престоница моде.
Милан одише стилом и модом са свих страна.
ТОРИН, ПРЕСТОНИЦА ПИЈЕМОНТА
После дугог и понекад мучног и хладног путовања кроз Алпе, појавило се Торино, а са њим и топлина и сунце Италије које су толико чезнули да виде. Широке авеније, кафићи, улични живот. Тамо би научили да играју, да се облаче, да живе у друштву, да се понаша као џентлмен.
Опера Ел Нуево Театро Регио била би још један подстицај који би их чекао на другој страни Алпа.
Кафићи су били и још увек су витална артерија Торина којом управљају они укусни двосмислени смештени између многих аркада града, где се служи аперићена (ужина и вечера) као и Бицерин, типично традиционално пиће Торина, на бази кафе, чоколаде и кајмака.
Архитектура Торина крије укусне кафиће у којима можете уживати у његовом ужурбаном друштвеном животу.
НАЗАД КУЋИ
шкотски хирург и писац Тобијас Смолет је увео Енглезе у регион Лигурије у својим Путним свескама за Француску и Италију.
Сјајна лигурска природа мора и планина – заједно са њеном легендарном културом и традицијом – била је извор инспирације за многе, укључујући Д. Х. Лоренса, аутора књиге Лади Цхаттерли'с Ловер. Међутим, Тобиас Смоллетт је одлучио да живи и умре у лучком граду Ливорно, проглашен за слободну луку од Медичија. Ту би неки од младих аристократа кренули на пут кући, доносећи са собом сандуке пуне свиле, мермера, књига и уметничких дела.
Ливорно, који је био познат по томе што је космополитски град у коме су различите заједнице мирно коегзистирали, постао је пожељна тачка доласка америчких путника.
У Ливорну се некада завршавао велики пут кроз Италију.