Портрет дизајнера ентеријера Александре де Шампалимо.
Од раног детињства знао је да је дизајн његова ствар и уверава да, од детињства „сагледавао је свет из сасвим посебне призме”. Можда је то имало везе са Александром де Шампалимо имао је срећу да је одрастао у Португалу и школовао се између Енглеске и Швајцарске пре него што је завршио студије на Фундацион Еспириту Санто у Лисабону.
Пре скоро 30 година основао је свој студио у Монтреалу, граду из којег се преселио у Њујорк 1994. Већ 2008. Са именом Цхампалимауд "само обичан", наставио је да расте све док није постао једно од кључних имена у дизајну ентеријера, оно без чега би било немогуће разумети парадигме новог хотелског луксуза.
О ЊЕГОВОЈ УРОЂЕНОЈ РАДозналости
Цонде Наст Травелер: У ком тренутку сте схватили свој позив?
Александра де Шампалимо: Увек сам имао много радозналости и позитиван и радознао став који и данас одржавам у свом послу. На пример, увек сам био у башти своје куће у Португалу и питао баштоване ствари. На крају своје адолесценције дефинитивно сам знао да желим да радим у свету дизајна. То има везе са мојим образовањем на португалском, са културом, архитектуром и декоративном уметношћу моје земље, које су тако посебне. Из те страсти за 'традиционалним', желео сам да имам савременији приступ дизајну. У ствари, пре него што сам напунио двадесету, почео сам да креирам комаде намештаја са својом учитељицом.
Кућа Александре Шампалимо у Порторику, зграда из 1920. године претворена у луксузну вилу у оквиру плаже Дорадо, у резервату Ритз-Царлтон.
О ХОТЕЛИМА И НОВОМ ЛУКСУЗУ
ЦНТ: Шта чини хотел изузетним?
А.д.Ц. Да би се направио одличан хотел, мора се дати низ међусобно повезаних елемената. Локација је неопходна али и његову способност да служи и обогаћује животе људи које угошћује. Гости морају да се осећају као део места. С друге стране, сматрам да хотел треба да се укључи у заједницу чији је део. Очигледно да мора бити лепо, али не заборавимо да је услуга веома важна: изванредна, дискретна и ефикасна.
ЦНТ: Шта је за вас луксуз? А такозвани 'нови луксуз'?
А.д.Ц. Често ме ово питају. Увек зависи од тога како се реч користи. За многе од нас, ако имамо среће, 'луксуз' је подизање начина на који живимо на начин који је награђиван, тактилан; који нас инспиришу. Неки људи то узимају на другом нивоу и задовољни су само сопственом верзијом луксуза, препуном драгоцености. За мене је чисти луксуз мешавина ове две визије, али, пре свега, има способност да живи веома добро. Зато креирамо ентеријере са огромним квалитетом у изради иу оквиру атрактивних простора, који вас позивају да будете на неагресиван, претерани или фиктиван начин. Луксуз има веома деликатну и љубазну страну. Такође осећај удобности и позитивне енергије, јер се емоционално повезујете са нечим узвишеним и узбудљивим. Зато за мене луксуз је и простор који превазилази време, Не претварају се да су модерни. Трудимо се да креирамо трендове, а не да их пратимо.
Суите Ресиденце, у легендарном хотелу Раффлес у Сингапуру.
ЦНТ: Које елементе узимате у обзир приликом осмишљавања искуства госта?
А.д.Ц. Најважнији је долазак. Све од тренутка када уђете до одласка у своју собу или неки од заједничких простора. Морате да замислите тај први утицај. Дакле, један од основних елемената је размера простора, који морају веома добро да се односе један према другом. Много размишљам о собама, јер је соба без светла, на пример, нешто веома негативно, зато имати велике прозоре је кључно. С друге стране, ако сам искрен, купатила за мене треба да буду пространа и удобна. Ја бих наравно додао да је кревет десет, са најквалитетнијим чаршавима, баш као и јастуци и да влада изузетна чистоћа. Нека све буде беспрекорно.
О КРЕАТИВНОСТИ
ЦНТ: А шта имате на уму када креирате концепт хотела или ресторана?
А.д.Ц. Крајњег корисника треба увек имати на уму. На њега мисли и власник пројекта, дакле, када радимо, суштински су циљеви плана, поред поштовања буџета. Економски део је увек реалност са којом морате да оптимизујете ресурсе и да будете креативни. У сваком случају, инсистирам да је за дефинисање успеха пројекта најважнији степен задовољства гостију. Приликом креирања различитих простора стављам се на место клијента и размишљам о томе како би он у њима деловао. У ресторану ценим потребу за динамичним простором, било да је поред мора или у углу Њујорка.
Тиффин Роом, ресторан легендарног Раффлеса у Сингапуру, хотел чије је преуређење трајало шест година.
ЦНТ: Да ли имате неки тип пројекта који вас привлачи више од других?
А.д.Ц. Боже мој, не! Свако је изазов иако препознајем да у некима вероватно уживам више од других.
ЦНТ: Ово нас наводи да желимо да знамо... који вам је хотел причинио највише задовољства у дизајнирању?
А.д.Ц. Осврћући се на пројекте који су ми променили каријеру, једно од мојих најлепших успомена је дизајнирање дивних хотела у Канади. И, без сумње, пројекат који ми је променио живот био је Бел-Ер, у Лос Анђелесу. Прошле су године и сада сам поново на истом месту и правим бунгалове. У Лондону сам сарађивао у некој приватној резиденцији, а у Њујорку што је вероватно било окидач који је померио вагу мог професионалног живота: реформа Алгонкуина. Када сам стигао, одржан је конкурс за реновирање тако амблематичног хотела... и имао сам велику срећу да победим.
ЦНТ: *Како добро, Дороти Паркер и округли сто... *
А.д.Ц. То је то! Тада су људи почели да обраћају пажњу на мене и успео сам учествују у дивним пројектима.
ЦНТ: А посао на који сте поносни или вам је био изазов?
А.д.Ц. Изазов... ммм, мислим да више волим да заборавим на то (смех). Радимо комерцијалне пројекте, али и веома високе стамбене зграде у Њујорку, Сан Франциску... И тренутно је Хонг Конг једно од наших кључних тржишта у овој области, ствар коју волимо. Али истина је да се не могу сјетити ничега стварно негативног ... и врло позитивног. Недавно смо завршили реновирање Раффлеса, у Сингапуру, замислите каква је част суочити се са преуређењем хотела тако лепог и са толико прича. Комплетно смо опремили и реновирали целу зграду, за шта нам је требало шест година. Дуг пројекат, без сумње, који то показује са нечим се може суочити за шест недеља, али и за године. Ово захтева координацију са много дивних људи, од власника до оператера, зидара, архитеката, четири велика кувара са којима радимо... Био је то велики изазов, као морали смо да будемо сигурни да нико неће бити разочаран резултатом. Срећом, реакција је била веома позитивна, а баланс диван.
Александра је била задужена за дизајн ентеријера ресторана хотела Троутбецк, шеф кухиње Габе МцМацкин, Мишелинова звезда.
О ОДРЖИВОСТИ И ЗАНАТНИШТВУ
ЦНТ: Одрживост је данас главни приоритет. Какав је 'зелени' дизајн?
А.д.Ц. Апсолутно неопходно. То је у свакој одлуци коју донесемо и усклађујемо се да развијамо сваки пројекат који дели овај циљ. С друге стране, често налазимо да пропис, како града, тако и државе у којој се дело налази, успоставља норме са којима се у овом тренутку идентификујемо. То нам олакшава њихову примену и да се придржавамо критеријума одрживости, а да не заборављамо да ствари морају бити привлачне. Исто се дешава и са архитектама са којима радимо. Имамо високо обучене професионалце у овом погледу, који раде ствари са интелигенцијом и здравим разумом и да имају јасно разумевање шта се дешава и шта је доступно у смислу одрживости. У нашој канцеларији одржавамо конференције најмање два или три пута недељно, веома информативне састанке, јер живимо у свету који се стално мења. **Окружење и начин на који комуницирамо са њим је наш приоритет. **
ЦНТ. У којој мери занат игра улогу у Шампалимоовим пројектима? Још више што сам из Португала...
А.д.Ц. Истина је да је веома охрабрујуће видети да је данас рад португалских занатлија толико признат и поштован. Увек сам био велики бранилац занатства и, наравно, јаче Португалаца. Осећам се веома везан за занате своје земље, то ми је нешто урођено. Тај осећај додира, тај сјај, спојеви, дрво, љубав особе која ствара сваки комад као нешто јединствено... Занатство је апсолутно неопходно за разумевање и поштовање сваке културе. На пример, много се ослањам на рад Фондације Рикардо Еспирито Санто (ФРЕСС) у Лисабону: посао који тамо раде у сребрном листу, златном листу, лаку, јапанском лаку и многим другим уметностима и занатима је спектакуларан. Иначе, када причамо о занатима, подсетили сте ме на један од мојих омиљених пројеката у целом универзуму... Троутбецк.
Соба у Троутбецку, хотелу у коме је интервенисала Александра Шампалимо.
ЦНТ: Без сумње, нисмо хтели да заборавимо ни Троутбека. Немогуће то учинити. То је тип пројекта који као мало ко други представља оно о чему смо раније говорили о „новом луксузу“.
А.д.Ц. Заиста, Троутбецк у потпуности представља вредности новог луксуза. А то подразумева и много занатског умећа. Користили смо толико ствари да га обликујемо... У једном тренутку смо приступили реновирању целог комплекса. Нисам смео да померим ни једну утичницу, па сам морао да користим стара светла и да све поново ради. И сећам се патине на појединим детаљима... било је веома инспиративно. Били смо усред процеса реновирања када је, изненада, сумњале су нас око тога да ли да модификујемо неке елементе да смо, на крају крајева, сматрали да се морају задржати онаквима какви јесу. Патина година чини га фантастичним. Знате, то чудо моћи да се сачува оно што има душу и историју. Као што смо споменули, морате да осетите део суштине места. А то је најпосебнији дар: учинити да се људи осећају пријатно и да могу да упију такву суштину. У Троутбецку се то дешава.
Један од оригиналних простора који је пронашла Александра Шампалимо у Троутбеку.
О ВАШЕМ ЛИЧНОМ ОЗНАКУ
ЦНТ: Да ли постоји неки печат Александре Шампалимо који можемо да идентификујемо кроз ваше хотеле?
А.д.Ц. Мислим да је то увек постоји посебан додир елеганције у стварима које радим. То може бити превелико уметничко дело или антикни комад намештаја са посебном причом. Пропорције које користим, квалитет материјала... то ме такође дефинише. **Веома сам захтеван у жељи да увек и само најбоље. **
ЦНТ: Које место бисте препоручили као неопходно у Њујорку, граду у којем живите?
А.д.Ц. Ресторан Ле Билбокует, један од мојих омиљених.
ЦНТ: А у Шпанији?
А.д.Ц. Постоји толико... Имам сјајну везу са Баскијом, моја бака је била из Хондарибије. Гастрономија ми пада на памет. Међу мојим омиљеним ресторанима бих рекао Елкано, Еткебарри и Рекондо, али такође волим да одем на пинтхос у стари град Сан Себастијан, Борда Берри и Цуцхара де Сан Телмо.