„Морамо да научимо да будемо корисни“, савети од оца до сина.
„Минари је дивна биљка која се може користити за све: супу, кимчи...“ објашњава урнебесна бака која свира Иоун Иух-јунг у филму који носи име те биљке, док тражи место у близини реке где може да проклија.
Минари то би било мало као першун свих сосова у корејској верзији. Биљка која се лако сади, великодушно расте и пружа веома јединствен укус. Савршена метафора за породицу коју тумачи Минари, филм у којем је Јужнокорејски Американац Лее Иссац Цхунг снимак успомена из детињства и младости размишљати о азијској имигрантској стварности и отрцаном америчком сну. Ако и те две речи данас имају смисла.
Окружен минари.
"Осећам то амерички сан је толико различит за сваку особу који живи у овој земљи, а толико причамо о томе да више не знам шта то значи“, објашњава редитељ преко Зоом-а. „Ако ме питате шта је амерички сан, не знам. Све што знам је шта за мене ова земља ради веома добро: створити више једнакости и демократије, посебно на месту које је толико расно разнолико. У Лос Анђелесу, где живим и који је тако разнолик, у тако тешкој години као што је ова, породице и заједнице помажу једни другима. Претпостављам да то је сан о коме је говорио Мартин Лутер Кинг, то је сан о коме желим да причам и онај који је привукао моје родитеље у САД.”
Толико смо навикли, због филма и књижевности, на тај сан, да се тај дух амбиција тражи у градовима, у градовима успеха, у Њујорку, у Лос Анђелесу, у Бостону, да је одлучност овог оца породице (играо од стране Стевен Иеун) ин успети водећи фарму од нуле усред равнице Озаркса, Арканзас, ми смо изненађени. Како то шокира његову жену, како шокира његову децу. Осамдесете су. Пар годинама живи у Сједињеним Државама, деца су им рођена у Калифорнији, одатле одлазе у срце земље, да би наставили да зарађују као кокоши, док он даноноћно ради на гајењу корејских производа.
Гледали сте Стивена Јеуна у 'Окји' или 'Тхе Валкинг Деад'.
Након деценија забране азијских имиграната, осамдесетих година прошлог века дошло је до процвата у доласку кинеског и корејског становништва. 30.000 Јужнокорејаца долазило је у САД сваке године у тој деценији, спомиње се у филму. А Јаков, отац ове породице, јасно види посао. Иако земља то не чини тако лаким.
Минарина прича је, делимично, прича о Лију Исаку Чунгу. На много начина. Његови јужнокорејски имигранти су такође преселили њега и његову сестру, Од Калифорније до Арканзаса следећи сеоски сан оца. За њега је тада мало тај сеоски живот, слобода била чиста забава. Чак и када су у том кутку земље били расна и културна необичност. Али филм је и потрага за његовим сопственим сном, оном да буде филмски режисер. Након година у индустрији, неколико филмова мешовитог и скромног успеха, Цхунг је био спреман да одустане, да баци пешкир, када је одлучио да послуша савет Вила Кетер: „Рекао је да је његов рад почео када је престао да се диви другима и почео да се сећа.
Пре (и сада) све је то било (и остало) село.
Чунг је почео да се сећа и та сећања су се трансформисала у ову деликатну причу, веома суптилну, осетљиву и изузетно блиставу, камуфлирану и инспирисану тим равницама, тим плодним земљама огромни Озаркс. Ова висораван (или планине) од више од 120.000 км2 простире се између Оклахоме, Арканзаса и Мисурија. Редитељ је одрастао у Линколну у Арканзасу и желео је да снима што ближе, али на крају пронашли су савршени комад земље у оближњој Тулси, Оклахома, где је сместио приколицу или мобилну кућицу у којој борави породица, родитељи, двоје деце и та бака која је недавно стигла из Кореје, пун зачина и минари семена, та дивна биљка која се свуда прилагођава и великодушно расте. Чисти амерички сан.
Мала породица.