Они емигранти који су између средине 19. века и почетка 20. века напустили Шпанију да би отпутовали у Америку – и вратили се са испуњени његови снови о благостању и богатству – изабрали су палму као симбол своје недавно ослобођене моћи. А препознатљив, шиљаст и егзотичан биљни банер то најављује да смо пре индијанска вила.
Међутим, то није била једина ствар коју су Индијанци донели са собом: раскош, просперитет и јединствена архитектура су окосница индијског наслеђа оних који су се вратили у домовину натоварени успехом, новцем и благостањем, да, али и идеје, напредак и културу.
ИНДИЈСКА АРХИТЕКТУРА
Астурија је јасан експонент овог шпанског егзодуса и његовог каснијег херојског повратка (иако је већина одлучила да заувек остане на америчком континенту) а доказ за то су његове индијанске виле, виле и палате.
Иако се не може говорити о једном стилу, астуријска индијска архитектура – као и на остатку обале Кантабрије – дели заједничке карактеристике које су га учиниле (и учиниле) истакнутим у окружењу, било градско или сеоско, народне традиције. Јер у стварности му је то био циљ: да импресионира. Није било довољно показати нови друштвени статус, требало је доказати то престижном архитектуром.
Музеј емиграције. Фондација Арцхиво де Индианос.
Тхе богате и живописне грађевине које су оставили за собом – у Аргентини, Куби, Мексику, Бразилу, Колумбији и Уругвају – служио је као пример Индијанцима када је реч о створе своје нове домове у Астурији (Водили су их и сликовнице и каталози планова и кота да дају упутства архитектама и мајсторима грађевинарима). Стручњацима је познат као архитектура кружног путовања, пошто је у Америку однето из Европе у враћају вековима касније под новим утицајима. Не смемо заборавити да је почетак века донео са собом различите архитектонске језике који су се низали или коегзистирали: модернизам, историзам, регионализам итд.
А) Да, у еклектичним вилама Индијанаса налазимо колонијалистичке елементе, као што су портици, веранде и крунисање, али и бојеве главе типичне за арт децо или видиковце и балустраде у стилу арт ноувеау. Свака референца на европска културна архитектура било је добродошло, све док је запањило госте.
Галерија –који постаје застакљени додатак кући– један је од најкарактеристичнијих елемената Индијска кућа.
Лукови у арапском стилу у дворишту Арцхиво де Индианос.
НАПРЕДАК
Ове импозантне самосталне куће, које били су окружени бујним приватним баштама где су аутохтоне врсте коегзистирале са егзотична флора, као што су палме, Представљале су напредак за своје време, и то не само због свог китњастог и раскошног изгледа, већ и због необичних просторија у којима су се налазили, од библиотека до сала за билијар или соба за шивење. да не спомињем купатила, још увек луксуз доступан само привилегованим класама око 1900. године (иако је у већини случајева било тоалет који се налази на крају ходника или галерије).
Индијанац је био пионир у придруживању напретку чишћења у дому, али то не би било једино пошто су његов успон и привредни успех некада пратили социјални или образовни повратак по повратку у Шпанију. Неколико је било фондације филантропских школа које плаћају богати исељеници у својим родним градовима. На пример, у Луарца/Л.Луарца, Д. Јосе и Д. Мануел Гарциа Фернандез, из индијска породица позната као Пацхорос (били су унуци герилца Хосеа Гарсије Цепеде, који се борио у рату против Наполеона и преживео пуцњаву са својом 'пачором'), створио школе, болнице и библиотеке, кумовали су ђаке и даривали сиромашне девојке.
Башта у Ла Цасона де ла Паца, Кудиљеро.
РЕЗИДЕНЦИЈЕ, БАЊА И АРХИВЕ
Многи су градови и села Астурије у којима је траг америчке емиграције био изузетан феномен, као што је охола Алевиа (која се величанствено уздиже над долином Пенамеллера), импресивна и поморска Рибадеселла/Рибесеиа (вила претворена у летовалиште од стране индијске буржоазије) или величанствена Гарања (и њена палата), окружење које је за њу одабрала маркиза од Аргуеллеса гламурозни летњи одмор.
Такође постоје безбројне вила Индијанаца раштрканих по територији Астурије, многи од њих су претворени у шармантне хотеле и смештаје придружене квалитетном клубу Цасонас Астурианас (као што је ових седам, који изгледају замрзнути у времену).
Али ако постоји једна која се истиче изнад свега је Ла Куинта Гуадалупе, који је 1906. године у граду Коломбрес наредио Иниго Норијега Ласо, Индијанац који се обогатио у Мексику. Данас се у њој налази Фондација Арцхиво де Индианос – Музеј емиграције и у њој Приказани су документи, фотографије и предмети везани за астурску и шпанску емиграцију у Америци. Музеј који се претвара да јесте данак и трајно признање емиграцији , али и мрежи солидарности створеној међу емигрантима.
ПРЕТПЛАТИТЕ СЕ ОВДЕ на наш билтен и примајте све вести од Цонде Наст Травеллер-а #ИоСоиТравелер