Фиренца, "Стендхал" град пар екцелленце
Стендал, познати француски писац 19. века, написао је у својој књизи Рим, Напуљ и Фиренца: „Дошао сам до те тачке осећања где се сусрећу небеске сензације које даје ликовна уметност и страсна осећања. Напуштајући Санта Кроче, срце ми је куцало, живот је био исцрпљен у мени, Плашио сам се пада ".
Овај опис је годинама касније послужио психијатру и психоаналитичарки Гразиели Магерини да скова Стендхалов синдром, који је укључивао скуп реакција које је приметила у туристи посећују прелепу Фиренцу . Као што је прикупљено, ово укључује управо поменуте симптоме. Али да ли је то уопште могуће?
Енрике Паларес Молинс, доктор психологије и професор емеритус на Универзитету Деусто, није тако јасан: „Пре свега, неопходно је разјаснити да није нови ментални поремећај , специфични и дефинисани, као што су депресија или шизофренија. Није признато као такво није укључен у опсежну класификацију менталних поремећаја Америчког психијатријског удружења (ДСМ-5 или ранија издања) нити у Међународну класификацију болести Светске здравствене организације (ИЦД-10), нити у било коју другу главну базу података „.
„Штавише – наставља он у свом чланку на тему Паллареса –, Магхеринијева студија је добила неколико критичке примедбе. Стотину предмета прикупљених током поменутог периода морало би бити упореди га квантитативно са великим бројем туриста који су посетили Фиренцу током тих истих година, како би се израчунао релативни утицај синдрома. Исто тако, комплетна епидемиолошка студија и сама конзистентност синдрома би захтевали поређење случајева забележених у Фиренци са онима који су се десили у другим музејима или привилегована места у смислу концентрације уметничких дела или историјских сећања“.
Дејвидов синдром, изведен из Стендхаловог, обухвата реакције на ово дело
ТЕСТИРАЈ СЕ
Међутим, као што смо приметили, То не значи да нисте или не можете да доживите Синдром (или тако нешто...) Хоћемо ли то доказати са четири мала питања?
- Када слушате Моцартову _ Малу ноћну серенаду _...
**а) ** Билирубин вам расте: осећате се као да бисте могли да освојите, рецимо, Пољску
**б) ** Мислите да није лоше за филмску музику
**ц) ** Говорите о Моцарту који погоди Скриллека у уста?
- Били сте у Галери дегли Уффизи и...
**а) ** Задрхтао сам чим сам прошао поред врата. Та лепота!
**б) ** Нисам био, али бих волео!
**ц) ** Превише статуа за мој укус
- Када си стао испред Нотр Дама...
**а)** Нисам могао да верујем. Био сам каменован
**б) ** Сликао сам се за Инстаграм и наставио пут
**ц) ** Сетио сам се да Есмералда и Грбавац нису завршили заједно
- Ваша посета Праду је изгледала...
**а) ** Радост. Једва је могао да извуче реч.
**б) ** Заправо, нисам се превише заустављао да било шта видим, било је много људи
**в) ** Већ сам видео све слике у школским књигама; није тако лоше
Већина а): Пријатељу, ако већ ниси осетио Стендхалов синдром, ти си чврст кандидат да патиш од његових најозбиљнијих симптома. Али уметност са укусом не боде!
**Већина б) ** Нисте патили од синдрома, али може се десити ако се икада појаве одговарајуће околности. Не губи наду!
**Већи део ц)** Стендал и његове глупости су вам прилично мало важни, и мало је вероватно да ћете бити одушевљени уметничким делом које се сматра „класичним“ (што не значи да не волите друге врсте уметности).креативност...)
Детаљ изложбе Марине Варгас у ЦАЦ Малага
ЖЕЛИМО ЈОШ СТЕНДХАЛА
Какав резултат сте добили? Нисте уверени? Настављамо нашу Стендалијанску истрагу.
Разговарали смо са Фернандом Франсесом, директором чувеног ** Центра за савремену уметност у Малаги ** (Марина Абрамовић, Трејси Емин, Демијан Хирст, Џулијан Опи, Кавс, Ај Вејвеј, Оби... су тамо излагали) да видимо да ли је синдром може се одвијати и у другим географским ширинама и са другом врстом уметности, савременом . Зар то не би био добар тест за доказивање његовог постојања? „У ЦАЦ-у је било случајева, доста. Последњи је био прошле недеље и у њему је глумила уметница Марина Варгас, која је била дирнута што је видела њен рад изложен у музеју. Видео сам посетиоце на појединачним изложбама како плачу у ЦАЦ Малага различитих уметника као што су Рон Муецк, Јацк & Динос Цхапман, Лоуисе Боургеоис или Луц Туиманс“, каже нам он.
„Несумњиво, постоји могућност да се посетилац осети јаке емоције пред лепотом , било које врсте. Може се десити да је пре великих сцена или великих дела, сама величина која окружује појединца, повољнија за појаву овог емоционалног синдрома. Такође умор, температура, дехидрација, глад итд. то може бити често код туриста а код путника они могу да нагласе те сензације. Ако не постане патологија, добродошла је", објашњава кустос, који је присуствовао нечем сличном овом синдрому у пећинама Алтамира. "Не бих у овом случају говорио о Фирентинском синдрому, већ о Алтамира синдром , јер су тамо осећаји температуре, антике, клаустрофобије и магнетизма без премца“.
Палларес се слаже са овом последњом квалификацијом и слаже се са тим личне прилике путника (распоред, оброци...) могу утицати на појаву Синдрома. „У случајевима које Магхерини наводи у својој књизи, алудира се на ове претходнице, али без процене, или барем процене, њиховог узрочног утицаја на уочене психосоматске и менталне поремећаје.
У другом чланку, психолог истражује овај аспект још даље: „Стендалова прича пружа неке назнаке о присуству други фактори који су утицали на описану интензивну емоционалну реакцију . Стендал је у Фиренцу стигао дилижансом, после вишесатног путовања, без одмора. Тек што је стигао, најкраћим путем се упутио ка базилици Санта Кроче. Став који је морао да усвоји контемплација свода такође може објаснити у неком делу психосоматске реакције које описује. С друге стране, на то указују подаци његове биографије Стендхал је имао физичке проблеме за које се могу довести у везу симптоми које приповеда у свом дневнику.“ То, наравно, не заборављајући да је реч о измишљена прича.
Пећина сталактита у музеју Алтамира
Међутим, Палларес не искључује постојање позитивни симптоми везани за доживљај уметничког заноса „а не толико на искључиво патолошку реакцију или поремећај“. Француски, заиста, такође ставља већи нагласак на позитиван део ове фасцинације, који он сам тврди да је осетио : "Први пут је био на Академији пре Ђорђонеове Буре. Посета је била ноћу, после целодневне шетње Венецијанским бијеналом, и била је сама. Пре те слике, класично дело, нико други није био. време, било је пре видео снимка на два екрана Солилоквиј, Ширин Нешат, у колективу Глобал Арт Рхеинланд у апсолутно препуном Лудвиговом музеју“.
Тако да то треба да закључимо Стендалов синдром је, више од патологије, субјективно искуство путника ? Чини се да све указује на да: " Студија објављена у Ривиста ди Псицхиатриа закључује да Не постоје докази да се Стендхалов синдром сматра специфичним психопатолошким поремећајем. . Штавише, он истиче да области мозга укључене у емоционалне реакције уопште су или могу да се активирају током контемплације уметничких дела. Због тога је немогуће, или веома тешко, уз помоћ неуропсихологије разликовати емоционални естетски утицај уметничког дела од утицаја других емоционалних надражаја“, резимира др Паларес.
Ђорђонеова 'Тхе Темпест', визија која би могла да вам промени живот
*Можда ће ти се свидети и...
- Венецијански синдром или како Млечани нестају из свог града - Од Фиренце до Јерусалима: градови који производе синдроме - Синдром 'остављам све' - 30 особина које дефинишу окорелог путника - Фиренца у десет корака и без Уфиција - Фиренца на другој страни Арноа: обавезно је прећи Понте Векио - Сви чланци Марте Садер