У Шпанији се још не зна много, али у Латинској Америци тзв регенеративни туризам је модел у процвату који се снажно шири у земљама попут Чили, Перу било Колумбија и то сада тек почиње у Чијапасу, Мексико.
На овим местима — где су људска бића дубоко укорењена у природи, светоназору предака и изворним нацијама — постоји потреба за туризам не само да помаже у очувању овог богатства (што би постало одрживи туризам), већ да доприноси његовом унапређењу.
Сан Кристобал де лас Касас.
ЦИЉ: УНАПРЕЂИТИ МЈЕСТО КОЈЕ ПОСЈЕЋУЈЕМО
Дошао сам до Сан Кристобал де лас Касас , прелеп колонијални град који и данас чува свој кастиљски изглед, да видите Нани Ангуло, суоснивача Греен Пеппер Травел-а заједно са својим партнером Хуаном Андресом Позуетом. Нани се већ годинама специјализује за регенеративни туризам, процењује пројекте, анализира их и обучава регенерацију како би то применио у туризму.
Ова Шпанкиња која живи на Мајорци — која је у Чијапасу и учи о неким од туристичких пројеката које спроводе локалне заједнице — ме просветљује на ту тему: „ Регенерација траје више од 3,5 милијарди година , планета се регулише и регенерише само зато што има сопствене методе за стварање живота. Идеја регенерације је да путници оставе позитиван утицај на места која посећују . Више не вреди остављати и остављати ствари какве смо затекли — као што се дешава са одрживим туризмом — али можемо их оставити још боље. Са моје тачке гледишта, ово је једини начин да се не изобличи суштина сваког места и да се сачува природа чији смо део“, каже Ангуло.
"Да бисмо томе допринели, веома је важно кладити се на моделе који су водили рачуна о очувању идентитета територије, њених заједница и животне средине. А где је нпр. прилагођена је носивост коју одредиште може да преузме . Не ради се о ономе што се дешава на другим местима као што је Мајорка, где ја живим, која има велике сукобе, не само еколошке, већ и са локалним становништвом које је расељено и са моделом који преживљава уместо да живи од туризма“, каже се у овом дизајнер искустава.
Традиционални гулаш Лацандона Јунгле.
СВАКИ ГРАД НУДИ ОНО ШТО ИМА
Други кључ регенеративног туризма је да свака популација нуди оно што има: своју културу, своју гастрономију, своју аутентичност, јер стварање глобализованих вештачких производа који одговарају туристима завршава уништавањем културног идентитета људи.
Да бих боље разумео концепт ове врсте путовања које ствара позитивне утицаје, путујем са Нанијем у Лацандон јунгле , већ на граници са Гватемалом, где аутохтона заједница Лакандона већ дуго управља одрживим, аутентичним моделом малих размера који се, укратко, савршено уклапа у дефиницију регенеративног туризма.
Селва Лацандона, њена ботаничка медицина.
Скоро 100% Лакандона — етничке групе од које је остало једва 1.400 појединаца — директно је или индиректно посвећено туризму, а да притом нису приморани да напусте свој традиционални начин живота. Тамо смо посетили еко-ложу Топ Цхе, мали камп у џунгли којим управља породица. Цханкин Цханук.
Његови архитекти су Дон Енрике и његов син Кајом, који ми причају како су направили овај модел од нуле: „Наша максима — научена од наших предака — је очување џунгле изнад свега , јер нашем народу када се дрво посече, звезда пада са неба“, каже Дон Енрике.“ Ми Лакандонци смо били номади до 1980-их а онда смо се настанили овде. Својим рукама градимо ове кабине за добродошлицу посетиоцима и чак и данас одржавамо традиционални пољопривредни систем наших предака Маја , милпа (троструки усев кукуруза, пасуља и тиквица), да нахрани наше посетиоце“.
Из онога што проверавам, све на овом месту је органско, конзерваторски и заснива се на циркуларној економији. „Моја мајка Лола прави рукотворине које овде продајемо, мој отац је задужен за колибе, а ја заједно са браћом комбинујем рад у пољу са вођеним излетима кроз џунглу“, каже Кајом.
Лакандони се баве регенеративним туризмом хиљадама година.
Топ Цхе директно запошљава 15 људи из заједнице, поред посредног запошљавања многих других суседа. То је поштен модел, који не продаје ништа што нема, заснован на култури и начину схватања света ових људи. Нуде локалну и традиционалну кухињу (као што је позол, древно пиће Маја); Они прате туристе да виде рушевине Маја — као што су Бонампак или Циудад Пердида — које се налазе на њиховој територији— и уче странце о употреби биљака ове џунгле која је њихова апотека , његова остава и његово светилиште.
На крају, клађење на ове моделе регенеративног туризма је добитно: завршава позитивно за све . Прво за локалне заједнице (било у џунгли Чијапаса или у руралним подручјима наше земље), јер туризам делује као мотор позитивних промена то ће им омогућити да наставе да живе на својој територији и развијају модел који радикално не раскида са њиховом културом, са њиховим пејзажом и са суживотом.
и друго, добро је за самог туристу , који ће доживети аутентично, искрено и ненатрпано искуство. На крају крајева, није ли то оно што сви тражимо када путујемо?