Волфрам Роуте и Пена дел Сео
Лагање на северозападу провинције Леон а на граници са Оренсеом налази се регион Ел Биерзо, прелепа земља која нуди бројне могућности да побегнете од побеснеле гомиле и приуштите себи искуства окупана у бујна природа.
Регија Берциан има богату и разнолику историју од предримских времена, пролазећи кроз присуство Римског царства, које је оставило трага на Лас Медулас, највећем отвореном руднику у целом Римском царству, све до Визигота или чак средњег века.
Али на овом путовању откривамо један од најнепознатијих углова Ел Биерза:** пут Волфрама, у Пења дел Сео,** област која је уживала у великом богатству 40-их година. Овде је извучен волфрам, као и у неким другим рудницима у Шпанији и Португалу, познатим као 'црно злато'. Је око веома тврд и густ метал челично-сиве боје што је веома ретко у земљиној кори и може се наћи само на Земљи у комбинацији са другим хемијским једињењима.
Током Другог светског рата Био је то веома пожељан материјал. будући да је коришћен за каљење војног наоружања (оклоп тенкова и главе пројектила), али и за израду сијалица или мотора. Само је дијамант тврђи од овог метала.
Ел Биерзо је био важан рударски басен
ПУТА ВОЛФРАМИЈА И ПЕНЕ ДЕЛ СЕО
Стижемо у Виллафранца дел Биерзо (А6-Излаз 407) да скренемо на град Корулон, земља мистичног наслеђа, геолошке силе и виноградарске културе, једна од најпрестижнијих винских области у целој Кастиљи и Леону.
Прелазимо кривудави пут који се на појединим деоницама сужава и скреће у једном правцу, а после 14 км стигли смо до града Кадафреснаса, где ћемо кренути на пут Волфрама.
Ауто остављамо на крају града где је знак да је а рута од 16,5 километара повратно, са падом од 850 м, средње тежине и да ће за то бити потребно око пет сати ако желимо да крунишемо два врха Пења дел Сео, на 1576 м.н.в. Могућност скратити руту и ићи само до града Ла Пиела, Ово је нешто више од 8 км дуж стазе са врло малим нагибом до које можете доћи и теренским аутомобилом. То је пут који Вратићемо се на исто место.
Изненађени смо изузетном пејзажном лепотом са првих корака стазе, где посматрамо стрми планински рељеф котлине окружена бујном вегетацијом пролећних нијанси.
У даљини видимо Пења дел Сео која се уздиже као велика краљица , импозантан, груб, леп и величанствен. На врху је геодетски врх, један од ретких равних врхова који се могу видети са многих тачака широм Ел Биерза, својеврсни светионик где Обично падају први снегови у години.
Настављамо шетњу обронком планине одакле назиремо изгубљене у неизмерности рударски град Ла Пиела напуштен пре неколико деценија. После 4 километра лаганог хода, практично равног, стиже се до остатака града, његове рушевине одају мистериозан и помало неодољив шарм додала лепоти пејзажа који га окружује и то нас наводи на помисао да је неко време живети овде била поприлична срећа.
Наилазимо на мало људи, знамо да јесте мало познато и помало заборављено подручје. Овде се сусрећемо са берцианом Естефанијом Нијето, дипломираним туризмом, која нам говори мало о историји места.
Рушевине града рудника Пења до Сео, у Кадафреснасу.
МАЛО ИСТОРИЈЕ
„Између 1940. и 1958. године, а велика рударска активност. Постојале су две веома различите фазе: прва је била веома хаотично време, када су продали волфрама Немцима, који су то искористили да штитно оружје у Другом светском рату. Биле су то године у којима Шпијуни су долазили са обе стране. Неки, да добију драгоцени материјал по сваку цену, а други да га избегну“, објашњава Естефанија.
„Друга фаза је била за набавку волфрама у Корејском рату да се продају Американцима, експлоатација је била много организованија и град је изграђен. Постоји неколико имена по којима је овај град познат: рударски град Пења дел Сео, град Пиела или град волфрама. Било је то време када је овај крај уживао велико богатство та грозница црног злата користити у рату“, наставља дипломирани Туризам.
Шетамо кроз напуштени град који је у рушевинама, али и даље ужива у привилегованим погледима на планину. Овде је живело на десетине породица где су радили стотине радника и изграђени објекти који су имали кантина, комесарија, школа и све врсте удобности за то време.
Естефанија, која добро познаје ову област, наставља да нам говори: „Године 1958. рудници су затворени због пада потражње, али још увек има минерала унутра. До 1974. године, чувар је живео у граду са својом породицом и кога сам могао да интервјуишем за свој завршни пројекат. након што је отишао почела је пљачка и пропадање напуштањем. То је заборављено подручје, волео бих да се више урадило да се оно сачува и да му се да значај који има“.
Да заиста! овај град Уврштен је у Црвену листу баштине у организацији Хиспаниа Ностра, непрофитног удружења које на ову листу укључује елементе шпанског историјског наслеђа који су у опасности од нестанка, уништења или промене његових вредности.
Град коже.
После последњих кућа идемо стазом која избија надесно, сада се стаза стврдњава, идемо цик-цак док не дођемо до рачвања, стаза са десне стране иде до подножја Пења дел Сео , тачка са које крећемо на успон. Онај лево вози до рударства. Одлучујемо се за стазу десно до превоја. У овом тренутку узимамо мала стаза поред рушевина старе конструкције, пут је у неким тачкама изгубљен па ће бити потребно да се пазите на камене прекретнице који означавају руту успона.
Спремите се за добро обуј кошуљу пењући се на Пења до Сео али награда на 1.576 м.с.н.м је огромна! Када стигнемо на први врх, чека нас гомила камења која се формира нека врста видиковца заустављамо се да нешто грицкамо и уживамо у панорамским погледима пре него што стигнемо на други врх.
Од сада морате пратити кордални гребен до достизања другог врха где ћемо наћи остатке сепареа и геодетске теме. Погледи заустављају срце! Предајемо се почасти коју нам пејзаж пружа: импозантан ланац планина и дубоких долина који цртају неколико градова са разгледница Берцијаноса.
Долазак овде задовољава дух на такав начин да се чини да време понекад стане. А природно смирење пуни батерије душе за дугу сезону. Једноставним окретањем главе и добрим погледом, можете видети, у даљини, како малени изгледају наранџасти врхови рудника злата Лас Медулас. **
Са ових висина нас ветар снажно удара у лице док се сећамо колико смо мали на тако огромној планети. У недрима овог стеновитог масива праве приче одзвањају именом и презименом, тешке године преживљавања и волфрам трапез, овај минерал толико жуђен да данас ништа не вреди.
Након уживања у величанственом панорамском погледу, вратићемо се истом стазом и на путу доле зауставићемо се да откријемо остаци новог и старог веша, као и рударске галерије.
У даљини можете видети Лас Медулас.
ГДЕ ЈЕСТИ И СПАВАТИ
11 километара је Виллафранца де Ел Биерзо, шармантни средњовековни град кроз који пролази Цамино де Сантиаго и да је била историјска престоница региона. Губимо се у његовим улицама које у себи крију уметничко наслеђе које вреди лежерне посете.
Одсели смо у МицроХостал Ла Пуерта дел Пердон у који смо се заљубили кокетне и удобне дрвене инсталације у којем можете удахнути рај мира који вас позива на одмор, управо оно што нам треба!
Резервисали смо сто да пробамо њихову кухињу на основу избора најбољи локални производи. Свира џез музика и са прозора видимо замак композитора Кристобала Халфтера.
Покушали смо а Биерзо бибер геле са киселом скушом старомодни, слатки колачи са јаком капицом, северни татаки од туне са пирјаним ананасом у пратњи вино ДО Биерзо, Вино Фуенте де Сан Лазаро де Деменциа, са изванредним воћним, укусним и избалансираним осећајем који нас чини да окусимо овај тренутак са већим интензитетом. А за десерт Санто залогај – лиснато тесто са кајмаком, шлагом и чоколадом. Ел Биерзо нас још једном подсећа на то путовања су добра. Вратићемо се!