Етиопија се појављује у источној Африци као прави бастион независности. Док држање – племенито, лепо и поносно – његових становника изгледа као одраз неукротивог духа једини афрички народ који никада није био подвргнут од европских колонизатора.
Током векова, Енглези, Португалци, Арапи и Италијани, Покушали су да сломе отпор и вољу Етиопљана. Узалуд покушаји, дакле, потпуно прилагођени компликованим климатским и орографским условима своје земље, ови богови са кожом ебановине увек су стајали на свом месту док се освајач не протера.
Једно од места где су се странци осећали изгубљено и обесхрабрено је моћне планине Симиен. Тамо су се мештани сакрили и реорганизовали а да их гоничи нису могли да виде или прате. Место изузетне лепоте где природа не прихвата било кога.
Портрет човека у планинама Симиен.
НАЦИОНАЛНИ ПАРК ПЛАНА СИМИЕН
Национални парк планине Симиен је егзотично окружење, са јединственим дивљим животињама и погледом на пејзаж који одузима дах – који се углавном састоји од долина, кањона и кршевитих планина – који је стрпљиво обликован како ерозивном силом природе тако и руком човека, који је веома напорно радио да донесе усеве који им пречесто недостају, толико потребну воду.
„Овде није лако преживети, поготово током сушне сезоне”, Убрзо након што смо га упознали, Фанта, који ће нам бити водич током четири дана када смо ходали кроз Симиен. Са њим су дошла још два сапутника који нису могли да живе једно без другог: Морла и Јонас. Први је био магарац. Други је био њен власник.
Две ствари су се лако закључиле из Јонасовог третмана Морле: магарац је био велико богатство у тим крајевима, а Морла је била једнака – или изнад – било којем члану Јонасове породице. И то онда није било изненађујуће покорни, пријатељски, стрпљиви и пожртвовани карактер Морле нас је освојио сви за неколико сати.
Национални парк планине Симиен.
ПОЛАЗАК ИЗ ДЕБАРК-а
Иако смо контактирали Фанту у царском граду Гондару - познатом по својим замковима и Средњевековне палате у европском стилу, које су тако чудне и неприкладне у Африци-, Био је то мали град Дебарк који је служио као организациона база за различите експедиције треккинг у планини Симиен.
Било је тамо где Наша скромна експедиција је завршена. Фанта је водила, ми смо пратили њене стопе, а Морла и Јонас су довели позадину и чували залихе.
Пролазимо кроз апсолутни хаос на тржишту пре него што је кренуо широким путем који је пролазио кроз долину коју је прекривало неколико ретко траве жутих и зеленкастих тонова.
У десет ујутру, врелина је већ гушила а ранац као да је тежио дупло више када се хода скоро 3.000 метара надморске висине. Ипак, на стазама смо нашли снагу која нам је недостајала у форми срећна деца која су се изненадила што нас виде и пратили су нас на дуге стазе док су чаврљали колико им је основни енглески дозвољавао. Знакови и смех попуњавали су празнине до којих речник није допирао. Симиенов људски додир је магичан.
Дебарк Маркет.
НАРОД, БЛАГО СИМИЈЕНА
То је био уобичајен фактор током четири дана путовања. Иако је пејзажна лепота места неоспорна, ништа мање од народ је право благо Симијенских планина.
Људи свих узраста које смо срели током нашег путовања сијали су својом светлошћу. Њихова лица и тела су одавали суровост услова у којима су живели, али и један племенитост и интегритет типичан за праве краљеве из другог времена.
Тхе сељаци, квргавих руку и руке и ноге у којима се могао прочитати сваки мишић и влакно, кретати се свуда, носећи мотике, секире, лопате и друге пољопривредне алате. Њихова одећа била је рашчупана и шарена, као да ови други покушавају да умање драму првих. У својим очима носили су светлост опаког етиопског сунца, да је тог месеца априла спалио неке испуцале земље које су плакале за страшном несташицом воде.
Сељак оре земљу.
Земља која је била једнако радили изнемогли волови и магарци, да су упркос својим тужним фигурама били заштићени од својих власника наоружан старим АК-47 и пушке неког давно заборављеног рата. И то је то Стока је злато за Симиенс, посебно када та тврдоглава црвена земља одбија да донесе своје дуго очекиване плодове.
Тако смо се упознали сламнати ученици школе; учитељима ентузијастима који су сањали да тој деци пруже бољи живот; дечацима и девојчицама који нису могли да иду у те школе јер су морали да помажу својим породицама у пољу; фармери који су носили верске књиге исписане оним прелепим симболима амхарски, службени језик Етиопљана; и неки монах који је прешао из једног манастира у други.
Када смо разговарали са њима реакција се кретала од апсолутне стидљивости до најнезаситније радозналости. Они који су се најбоље бранили енглеским језиком испитивали су нас о нашим животима у Европи, чак и бацање личних питања која би неке људе могла учинити мање навикнутим отворите се са странцима на другом крају света. Међутим, постојала је једна ствар која им је свима заједничка: његово љубазно гостопримство и његово поносно држање. Две особине које дефинишу етиопски народ.
Религијска књига написана на амхарском.
ТХЕ ИЊЕРА, СИМИЕН ФООД И ЕТИООПИЈА
Јели смо са њима горко-слатко ињерас, тај танак хлеб – сличан палачинки – направљен од ферментисаног теф брашна, који Служи као основа за било који етиопски оброк а од виталног је значаја у сиромашним планинским пределима. Радили су то на округлој керамичкој или каменој плочи која је била загрејан на ватри на дрва. У време вечере сви су се окупили око те пријатне ватре, стварајући магичне тренутке.
Ињера – уз поврће, мало меса (у веома ретким приликама), пасуљ и парадајз сос– постала је наша редовна исхрана. Упркос својој једноставности, одузео нам је глад а пре свега нам је дала потребну енергију да позабавите се нашим дугим шетњама по сунцу.
Етиопско држање.
ЕНДЕМСКА ФАУНА И ПЕЈЗАЖИ СА ДРУГЕ ПЛАНЕТЕ
Шетње које је водила наша вољена Фанта су нам дале до знања екстремна лепота тог места – чак и у сушном – а такође и суровост климе. Од трећег дана путовања, села су се све више размицала а нагиб се мењао сваког часа, идући горе-доле у бескрајном разбијању ногу.
Да све буде мало компликованије, извори воде су били оскудни како смо ишли, стварајући тако неодрживу ситуацију да Морла и Јонас су морали да се опросте од нас јер нисмо могли да нађемо воду за животињу а он је губио снагу.
Ноћу, пре него што покушамо да спавамо у нашем шатору, чули смо узнемирујуће звукове око.
Камповање у селу.
Фанта нам је то рекла Симиен је дом за добар број ендемских животиња. Причао нам је о Етиопски вукови, абисинске козе и гелада мајмуни . Од три врсте, могли смо својим очима да видимо последње две, биће вукови много неухватљивији.
Што се тиче флоре, са 4.000 метара – У Симијену се налази планина Рас Дејен, која са 4.533 метра надморске висине представља кров Етиопије– вријес, кедрови и жалфије нестају, а џиновска лобелија, биљка која расте само у планинама источне Африке а то на известан начин личи на палму, моћи дохватити висине до пет метара.
Видели смо их веома изблиза путовали смо, стајали, у кревету камиона, заједно са десетак Етиопљана који нас је погледао између изненађених и забављених. Наш пут је био линеаран, и вратили смо се у Дебарк прелазећи највише области националног парка на једини транспорт који смо успели да добијемо.
Пре нас отворене дубоке литице, надокнађен импресивним врховима неправилних облика. срели смо неке групе странаца које су шетале обележеним стазама парка, предвођени толико великом пратњом да је могла бити пратња шефа државе.
Залазак сунца у Симиену.
У том тренутку смо били још више захвални за Фантин рад. Провео нас је стазе којима путују само локални људи. Никада нисмо видели друге туристе. нас је научио друга страна планине Симиен, где је људски фактор био толико жив да је оставио а неизбрисив траг на срцу и души.
Током тих спектакуларни афрички заласци сунца у Симиенсу, нешто исконско нас је повезивало са њим Африка најчистије и најстарије. Нешто што је и данас живо, гледајући фотографије тог путовања не могу помоћи осети зов те црвенкасте земље окупане сузама и зрнца зноја од неких од најхрабрији и најаутентичнији мушкарци и жене на овој планети.