Винтаге ин Цхампагне (Моет & Цхандон). октобра 1941. године
„Бити Француз значи борити се за своју земљу и њено вино“ (Цлауде Терраил, власник Ла Тоур д'Аргент).
Овом декларацијом намера јасно је да француски дух се предаје вину, је водећи део његове величине, и то бранити га до крајности је у његовом ДНК.
Из тог разлога, када једна од највећих претњи које једна земља може да претрпи, рат, надвио се над галским народом, вино је такође постало једна од брига отпора њеног народа.
Мрачна епизода Други светски рат оставио у Француској мноштво прича, малих и не толико, о како су Гали бранили зубе и нокте најбоље од својих подрума неуморне немачке пљачке између 1940. и краја окупације.
Саинт-Емилион, једно од главних области за црно вино у Бордоу
ВЕИНФУХРЕР, ТИ ЉУДИ
Немци су некада окупирали главне француске области за производњу вина, и да избегне огромну пљачку трупа (режиму је било потребно не само вино, већ и бенефиције које би могао да произведе), фигура веинфухрер.
Вајнфирер је био званичник који је снабдевао Трећи Рајх великим количинама француског вина и функционисао је као посредник између произвођача и режима.
У Француској је добио име по један за сваку од главних производних области, од Бордоа до Бургундије, пролазећи, наравно, кроз Шампањ.
Виногради у Шампањи, једном од главних производних подручја
У Шампањи је овај официр био Ото Клаебиш, момак рођен у Коњаку, па се на његово познавање вина и ракије у почетку гледало као на добру вест... али ништа даље.
Према Јулијану Хитнеру у винском часопису декантер, Хер Клаебисцх је био прилично похлепан: када је стигао, настанио се у кући једне од великих породица Шампањца, Веуве Цлицкуот Понсардин, и није ни низак ни лењ, захтевао је до 400.000 боца недељно за Рајх.
Наравно, мазонима се ово нимало није допало и тражила се средства да се у потпуности избегне задовољавање лукавог Вајнфирера.
Ото Клаебиш, Вајнфирер Шампањца
Неки етикетирали су зле шампањце са етикетама са својих престижних цувеес-а покушавајући да не примете, али... ох! Полицајчев нос је био веома добар и успео је да га открије, растући, наравно, у бесу.
Односи између произвођача и Клаебисха били су затегнути све до грофа Роберт Јеан де Вогуе тадашњи директор куће Епернаи Моет & Цхандон, успоставио је топао однос са Немцем који је могао да спречити потпуну пљачку километарских подрума кућа, стварајући такође организацију која и даље штити интересе произвођача шампањца: ЦИВЦ, Међупрофесионални комитет за шампањско вино.
Дакле, освајач није имао избора него да прође кроз овај организам, где су сви произвођачи сматрани равноправним за своје комерцијалне трансакције.
Односи су се толико побољшали да је чак било дозвољено да се куће продају неким објектима и извозе, да, извоз у неутралне земље.
Цхампеноисес су стајали уједињени пред недаћама да сачува залихе тог вина које, како рече Наполеон, „у победама заслужујеш а у поразима ти треба“, на лавовски начин.
Гали су бранили најбоље своје подруме од неуморне немачке пљачке
Чак француски отпор департмана Марна, којој припада регија Шампањ, пренео информације британским обавештајним службама онога што је учињено помало посебан задатак, неке боце шампањца савесно запушене и спаковане да путују „у веома врућу земљу“... за коју се испоставило да је Египат, где је генерал Ромел припремао офанзиву.
Шампени нису престајали да покушавају да збуне и обману свог веинфирера све док се Клаебисх није вратио кући, схрван, али је отишао дуг од милион франака.
На путу ка поразу послао господина де Вогеа у затвор, који је провео више од годину дана у концентрационом логору и није могао да се врати до окончања окупације. случај је био заштити оно што је заиста важно...шампањац.
Фаза дегоргемента боца у Маисон Аиала (1930-1950)
Када је дошло ослобођење, Европа је могла да прослави шампањцем захваљујући срећно скривене боце од немачке опсаде до тада.
Прошле су године када сте морали заваравати Немце тихим чеповима или прљавим флашама и пошиљке које нису стизале, подизање лажних зидова који су скривали вредне ствари у њиховим подрумима или, као што је то урадила кућа Боллингер, означавајући своје најбоље цувее речју која враћа најхрабрије: отров.
БОРДО, ПОСТОЈАН ПРЕД НЕПРИЈАТЕЉЕМ
Вајнфирер од Бордоа био је Хајнц Бомерс, прича Стефани Вилијамс у Декантеру о причама садржаним у занимљивој књизи Вино и рат: Французи, нацисти и битка за највеће благо Француске, Доналд и Пети Кладструп, било је Хеинз Боемерс.
Боемерс је био момак који је био увозник вина из Бордоа и одржавао контакте са француским дилерима вина, посебно са 'ујка Лоуисом', презименом Луја Ешенауера.
Лоуис Есцхенауер, познатији као ујак Луис
Тито Луис је дошао да спонзорише једно од Бумерове деце, таква је била његова блискост. ову срдачност проузроковало да трговина између произвођача и инвазијског режима буде течна, више од свега мислећи да ће на крају рата посао поново морати да се обнови и да нема смисла правити непријатеље, посебно међу произвођачима једне од најпрестижнијих (и најцењенијих) винских регија на свету.
Али девалвација франка у односу на трансакције за Французе, да су обилно губили новац и било је питање времена када ће се Црна берза појавио се, јер је било исплативије купити кријумчарење него нормалним каналима.
Мала катастрофа која није помогла вину Бордоа да остане превише на површини током ратних година, мада ни она није сасвим потонула.
Са искреним слабићем као тада, људи из Бордоа су тражили кругове да искористе принудну трговину са Немцима и они се нису устручавали да просјечне бербе бришу у празна складишта.
Место Пеи-Берланд у Бордоу за време немачке окупације
Проблем је што није било ни труд ни елементи да би винограде одржавали у добром стању, тако да су године рата биле, за разлику од неких берби у Шампањцу, веома ниске и осредње бербе.
У региону, као иу многим другим ратним сценама где се вино производило у миру, било је и епизода у којима се Французи су се сакрили иза зидова ресторана Ле Боуцхон (плута, на француском) њихове најбоље флаше, како кажу новинари Хавијер Маркес Санчез и Родриго Варона у једном од поглавља своје књиге Фуера де Царта.
Оно што кажу могло би бити секвенца из нацистичког филма са својом тензијом и свиме, али је била стварна. Наравно, ако желите да сазнате остало, мораћете да га потражите у књизи.
Немци, поражени, дошло је време да оду а ризик је био да ће поражене трупе разнети руте, мостове и аутопутеве, нешто што је, опет, делимично спречено молбама стрица Луја Ешенауера Кунеману, команданту поморске базе у Бордоу.
Неке молбе које су касније ишле у корист преговарача када му је суђено, оптужен да је пословао са Немцима, нешто што су тада сви радили, само је Луис превише волео да се тиме хвали...
Пуњење вина у Бордоу 1940-их
КРАЈ
У Вину и рату можете пронаћи фасцинантне приче о рату и француском вину, попут оне коју су аутори испричали у уводу и која препричава тренутак на крају рата, епизоду у којој се 4. мај 1945. (да, случајно, поклапа и са даном Ратова звезда, само што је тада рат Било је у другом галаксија...) Бернард де Нонанцоурт, тада пилот тенка у другом одељењу генерала Филипа Леклерка и касније један од најновијих председника куће шампањца Лаурент-Перриер, нашао се како отвара врата скривене пећине у баварској планини, где је мрачно чувени Кехлстеињаус, или ' Орлово гнездо, пола милиона боца најбољих вина икада направљених, сјајне бербе Цхатеау Лафите-Ротхсцхилд, Цхатеау Моутон Ротхсцхилд, Цхатеау Латоур, Цхатеау д'Икуем и Романее Цонти, већина њих, од КСИКС века.
Погодиле су га стотине Салонске кутије из 1928. године. Али најзанимљивије је било то што су кутије припадале момак који није много марио за вино и није ни пио: Адолф Хитлер.