Хоакин Салвадор Лавадо Тејон, односно Кино, са својом нераздвојном Мафалдом
Хоакин Салвадор Лавадо Јазавац , аргентинских корена и андалузијског срца, архитекта незаборавне карикатуре Мафалда , девојка која је својим бригама и визијом света успела да освоји духове свих узраста, напустила нас је 30. септембра, али не пре него што се побринула да нам у наслеђе остави наслеђе које ће заувек живети у нашем сећању.
Било је Аргентина , а управо његово родно место, провинција Мендоза, земља која га је видела како прави прве кораке, не пропуштајући да пажљивим погледом посматра шта се дешава на овој и другој страни Атлантика, свет који је непрестано био растрзан између добра и зла , између диктатура и неправди, између ратова и освајања страних територија.
Позив овог великог уметника није дуго трајао, јер три године након његовог рођења, 1935. Кино је био дубоко инспирисан професијом свог ујака Хоакина Техона : сликар и графички дизајнер.
Стога није изненађујуће што је у врло раној младости отишао у Школа лепих уметности ... али стално скицирање гипса и амфора није баш оно што је подстакло његову страст. Уместо тога, његова амбиција је била да постане а цртач и хумористички уметник , нешто што је несумњиво постигао у пику.
Након неколико изазовних година након пресељења у еклектичан град Буенос Ајрес , доживео би један од најсрећнијих дана у свом животу када би видео да је један од његових цртежа коначно објављен у недељнику Есто ес. А на догађај таквог калибра, чекали би га несагледиви подвизи, почевши од његових прва књига хумора Мундо Куино.
Хоакин Салвадор Лавадо Техон, аргентинског порекла и андалузијског срца
Како помиње у својој аутобиографији, Мафалдино рођење дат је у покушају да се разазна ко су били добри а ко лоши момци у историји. И готово случајно, као у једној од оних необјашњивих игара судбине које нам се приказују да нас одведу тамо где треба да будемо, 29. септембра 1964. недељник Примера Плана из Буенос Аиреса сведочио би о првим редовима Мафалде.
Елоквенција тамнокосе девојчице која је размишљала о окружењу око себе и испитивала своје родитеље о средња класа, друштвене неједнакости, патриотизам или радничка права жена дошао да освоји читаве генерације, заједно са оним проницљивим разговорима са којима је водио Сусанита, конзервативнија , или Фелипе, племенитог срца.
Својим речима творац Мафалде , Кино је лако проналазио одређене сличности са идејама које су износили Фелипе и Мигуелито, док су Сусанита и Манолито представљали све што му је сметало код њега. Иако у његовом малом великом стваралаштву, можда, назиремо његову најинтринзичнију друштвену борбу.
Нема сумње да Мафалдина мржња према супи заправо је била метафора милитаризма и политичког наметања , између осталих рецензија које су биле умотане у необичан хумор и читане на језицима који се крећу од португалског, кинеског, енглеског, корејског, италијанског и француског до немачког.
Говорити о Кину после његове смрти значи сећање на безброј одраза те карикатуре која је свом снагом желела да живи у праведнијем и племенитијем свету, значи поменути догађаји који су се десили шездесетих година у Аргентини и у Латинској Америци, као и у свету који је видео да су се неки од његових фундаменталних идеала уздрмали, нешто што је, нажалост, шест деценија касније још увек на снази.
Збогом Кино, увек ћемо те се сећати
Најбоља почаст коју можемо одати једном од амблематичних уметника аргентинске културе и међународне сцене је да поштујемо његово наслеђе преносећи га с генерације на генерацију, из књиге у књигу, и покушавајући да то запамтимо „Испада да ако не пожуриш да промениш свет, онда свет мења тебе!“.
Данас опраштамо се од Квина надајући се да ће се жеље једне од најомиљенијих хероина свих времена једног дана остварити.