Швајцарска и скијање педесетих.
Ако сте дошли довде а да нисте видели Мој мексички Бретзел, а да ништа не знате, најбоље што можете учинити је да престанете да читате. Идите да видите, идите у биоскоп и вратите се овамо да читате. Затим покушајте да разумете и дешифрујете све оне слике које сте управо видели, праћене речима из дневника. Само из радозналости јер, вероватно, када се филм заврши, нећете морати да знате више од онога што сте видели и покушаћете да саставите делове визуелне слагалице коју је предложио редитељ. То би био најбољи начин за гледање филма Нуриа Гименез Лоранг.
Али ако желите да знате више, пре или после гледања Ми Мекицан Бретзел, има још много тога да знате. Све је почело 2010. Те године, Нурија Гименез Лоранг је отпратила мајку у Цирих, у кућу њеног деде који је управо преминуо. Хтели су да се побрину за његове ствари иу подруму је нашао 50 колутова филма од 8 и 16 милиметара. Његов деда их никада није поменуо, никада то није рекао Између 1940-их и 1960-их, снимао је свако путовање које су он и његова бака ишли. Невероватна путовања, тим више тих година, усред послератног периода. Траке су тамо биле складиштене 40 година и Нурија их је однео у Барселону водите рачуна о њима, дигитализујте их и почните да их проучавате до милиметра, до секунде, виђајући их изнова и изнова, уверена да ће нешто произаћи из тог хипнотичког снимка, у боји, погледа њеног деде свих оних места на која су заједно ишли.
Елитни туризам у послератном периоду.
Редитељу је требало седам година да ради са тим сликама и заврши овај филм, Мој мексички брецел. седам година у којима Увек му је било јасно шта не жели да ради: конвенционални документарац. Није хтео да прича о својим декама и бабама, јер би то била лаж, то би било измишљање без њихових директних речи, њиховог описа тих места, знајући из њихових уста зашто су тамо отишли, када, с ким, шта су осетио. Онда је почео да пише. Како он то прича, скоро да изгледа као да је то било аутоматско писање. Писао је све што му је пало на памет, наговештено теткиним купањем у мору, слике снега у Швајцарској, авиони, чамци... Истицао је врло промишљене цитате који су се одражавали на жеље, на сам наратив, на живот.
У датом тренутку је почео да укршта одабране слике, кадрове и сцене које су му се највише допале са неким од тих речи и ницала је магија биоскопа. Ако будемо врло технички, Нуриа Гименез Лоранг је кренуо од тзв пронађени снимак да направим нефикцијски филм, онај који није документарни, нити играни.
Море је једно од омиљених одредишта Баретових.
Слике које видимо су слике његових баке и деде: Франк А. Лоранг и Илса Г. Рингер. Речи које читамо су оне (измишљеног) Вивиан Барретт, њен лични дневник који говори о њој и Леон, њен муж, творци Ловедина, чудотворне пилуле која им је дала новац, успех и изговор за та дивна путовања од Мајорке до Хаваја, од Лас Вегаса до Венеције, од Мон Сен Мишела до Њу Орлеанса. „Места усред ничега. Места без изнутрица. Сајтови које сте заборавили док сте још тамо. Локације које не дишу. Сајтови који се не померају, који не миришу, не крваре, гризу или говоре. Сајтови који могу да прођу кроз вас а да вас не додирују”.
Вивијан се заузврат ослања на мудрост наводног гуруа Паравадин Канвар Кхарјаппали, лик који је редитељка искористила да стави у уста све фразе које би се код Вивијанове чиниле изнуђеним, као што је цитат којим филм почиње и који нам већ даје наслутити шта ћемо следеће видети: "Лаж је само још један начин да се каже истина."
Историјске чињенице помешане са измишљеним и стварним жељама.
Као шлаг на торту, одлучио је редитељ без гласа и практично нема амбијенталног звука у целом филму. То је биоскоп у својој најчистијој суштини, аналоган и готово примитиван. Само магнетне слике, осмех његове баке и поднаслови размишљања о жељи, сновима... Фразе које се обликују, не слутећи тога, класична мелодрама, Даглас Сирк или Тод Хејнс су прва имена која даје. Кроз Вивијанине речи и њен имиџ на тим местима открива нам се живот у тим деценијама, улога жене и мушкарца, који је тај који носи камеру.
Вивиан Барретт или Илсе Г. Рингер.
Мој мексички Бретзел То је, наравно и на крају, размишљање о нарацији, о самом биоскопу, о оним сликама за које верујемо да су истините, све док нису. Или ако. „Снимање је један од најбољих облика самообмане, прелепо средство за нестанак. "Ако снимаш, не мораш да живиш." „Не знам више да ли снимамо оно што радимо или радимо оно што радимо јер смо то снимали.
Леон и Вивијан Барет.