'Пас звани новац', Шејмуса Марфија.
Очи широм отворене и свеска у руци, овако се путује Поли Џин Харви, или Пи Џеј Харви, у пратњи ратног фотографа, Сеамус Мурпхи. Њих двоје су направили савршен пар авантура у три путовања око света у различито време између 2012. и 2014. Новинарски, поетски и инспиративни резултат био је први албум певачице: Пројекат рушења Хопе Сик (2016) и сада је овај документарни филм, ПЈ Харвеи: Пас зван новац (Биоскопска премијера 8. новембра), у режији Марфија и где сазнајемо нешто више о процесу ове сасвим праве диве.
„Желим да одем тамо и помиришем место, желим да осетим земљу тог места“ је оно што је ПЈ Харвеи рекао Шејмусу Марфију када су почели да размишљају о својим путовањима. Нико не сумња да певачица воли да ризикује, али фотограф, седмоструки победник Ворлд Пресс Пхото, Он је то потврдио када је предложио да путује на места која нису увек отворена за случајне туристе и она (скоро) није оклевала.
Поли у Авганистану
Косово и Авганистан биле су прве дестинације које су бирале између њих. Марфи их је добро познавао. Обојица су посећивали од 90-их, у својим најгорим тренуцима. У ствари, на отварању изложбе о његовом раду у Авганистану између 1994. и 2007. године су се он и Поли (како је он од миља зове) упознали.
Онда спонтано Поли, која је желела да пише поезију, почела је да компонује стихове за Косовску фото-књигу с краја 90-их које потписује Марфи. Тада му је музика рекла да сада жели да осети мирис земље тих места.
Улице Анакостије.
КОСОВО
Позвани су на Косово, на Докуфест, да би приказали кратке филмове које су заједно снимили за Харвијев претходни албум Лет Енгланд Схаке. Када се такмичење завршило, остали су у тим хладним, негостољубивим земљама, али са топлим људима упркос томе што су пропатили. „На различитим местима међу људима уочавамо незадовољство садашњошћу, и бес и жаљење за прошлошћу“, објашњава Марфи.
Тамо је Поли открила још један начин путовања. „То је била једна од ствари која му се највише допала на овим путовањима. Навикла је да путује са менаџерима и помоћницима... можда не на одмору, али када путује на посао. Али није било тако на овим путовањима, на Косову смо морали да спавамо на веома јефтиним местима јер је то била једина доступна... и он је то волео”, присећа се Марфи. „Мислим да је Поли постала звезда врло рано, одмах је била ношена и овај филм је био начин да се побегне од тога.
Косово.
АФГХАНИСТАН
„2012. године контактирао сам Поли да видим да ли жели да дође у Кабул. Након што је размишљао о томе неколико дана (разумљиво с обзиром на одредиште), прихватио је. Када је стигао, наставио сам да радим као и увек у Авганистану. Наишли смо на ситуације које су нас обоје инспирисале и дубоко гануле“. сети се фотографа. У Авганистану, из поштовања, ПЈ додаје још један додатак, мараму, и успели су да уђу на места где женама раније није било дозвољено да уђу.
Као и на Косову, путовали су као пар класичних репортера. Посматрала је, бележила. Снимао је и фотографисао. Сваки посебно и онда састављају тај материјал. Марфи је такође поново научио свој занат. „Покушао сам да будем пажљивији у овом послу, да не постављам питања“, каже он. „Ако путујете са Поли, нема директних питања, ми никога не интервјуишемо. Били смо сапутници. Доста тога је било само посматрање, писац бележи, фотограф фотографише и онда се изненадите шта излази из рада обојице. Идеја је да путовање може бити изненађујуће, желите да вас изненади”. На крају, он који је на крају користио белешке у Харвијевим дневницима као нит у делу документарца.
Рушевине рата.
„Верујемо једно другом, зато је и путовао са мном. То није био посао у вези ње. Није га занимала она, да јој поставља директна питања. Више се радило о посматрању великог процеса иза стварања албума. Изузетан албум за то како је то урадио, за места на која смо ишли. Прилика да покажем места на која идем и покажем људима не као што се обично ради као жртве или лоши момци, они су људи, то је другачији контекст, далеко од тог мејнстрим очекивања: Авганистан је једнак рату. Да, има рата, али има дивних људи, волим те тренутке”.
ВАШИНГТОН Д.К.
Авганистан, Косово… зашто сте изабрали Вашингтон као своју трећу и последњу дестинацију? „Било ми је очигледно“, каже Марфи, „да је то моћно. Мислили смо и на Њујорк, али то је било очигледније, и желели смо да прикажемо западну моћ… У Вашингтону се доносе одлуке о местима као што су Авганистан или Косово”. Такође, након неког истраживања, они су то схватили неколико станица метроа од Беле куће био је један од најсиромашнијих и најопаснијих квартова у Сједињеним Државама и свету: Анакостија.
Поли у Вашингтону.
„Опљачкан сам у Вашингтону. Ударали су ме у главу… Тражили су моју камеру… Нисам имао проблема ни на Косову ни у Авганистану… Било је то у Вашингтону где је Поли осећала највећу нервозу, то се види на њеном лицу, када су ти момци почели да репују, била је веома нервозна." Мурпхи прича.
Али и поред тога, отишли су тамо возом, сами, почели су да шетају његовом главном улицом. Прво улазе у берберницу, затим у пицерију и власник („Турчин који је изгубио све у Њу Орлеансу са Катрином“) им је први водич, упознаје их са неким од омладинских банди које се тамо крећу, како Пауние, „преплављена са самопоуздањем и харизмом, природни вођа“.
Од тог времена са овим момцима који спонтано репују, снимају своје демо снимке, ПЈ Харвеи је креирао песму по којој је документарни филм добио име Пас звани Новац и то се појавило на његовом диску. Албум који је ПЈ на крају снимио у свом студију у Сомерсету са живом публиком... наступ за себе, који је Марфи такође снимио и те слике су помешане са његовим авантурама које је компоновао путна бележница не само широм света, већ и унутар њега.
ПЈ Харвеи и Сеамус Мурпхи у студију.