Збогом сакупљачу прича
видела изузетно у свакодневном , у благу, у ономе што иначе превиђамо. Та оштрина вида била је, истина, а оружје за пријаву.
Витх Варда Путовали смо Француском, упознали комшије, раднике, приче из свакодневног живота које је она испричала својом дрхтавом камером из руке и оним немарним и смешним снимцима. Више пута је заборавио да угаси камеру и то нам је показао у финалном издању дела. Ништа није потрошено све је било део те блиске стварности којом нас је испитивао.
Агнес , као један од оснивача Ноувелле Вагуе (не заборавимо да је ваш филм Ла Поинте Цоурте био пре а боут де соуффле де Годар), научио нас свему. Невештачки. У његовом раду максимална измишљотина је стварност, ма колико она била груба.
Не узалуд, 1977. премијерно је приказао свој филм ** Л'Уне цханте, л'аутре пас (Један пева, други не)**, где је полагао право жене да одлучује о свом телу.
Агнес нас је научила свему: њена коса, проток времена у борама њених руку, у браздама очију... Чак и у хировитим облицима кромпира који се узгаја на француским пољима. Све је то био изговор, превид, да проводи време током времена.
У _Лес гланеурс ет ла гланеусе (Скупљачи и сакупљачи) _ , трагала је, непрестано, за тим сакупљачима (воћа и поврћа, али и смећа, предмета...) и на крају је постала 'сабирач' искустава (она дивна сцена у документарцу где из свог аутомобила скупља камионе са пута и руком у облику слова О). Слатке, смешне сцене које су толико представљале његов начин гледања на свет.
Његова последња авантура натерала нас је да повремено пустимо сузу биоскоп , јер је тај проток времена о којем је толико причао, постао опипљив у његовим спорим корацима ка мору, руку под руку са ЈР, његовим пратиоцем у документарцу Висагес Виллагес .
Агнес спава у возу ('Висагес Виллагес')
Комби са камером која штампа фотографије великих размера путује Француском. У, две генерације и четири ока (и пар наочара) које причају приче иза бора његових становника.
А Агнес Варда и енигматични фотограф **ЈР**, увек заклоњен иза наочара за сунце, раздвајало их је пола века и, упркос великој разлици у годинама, обоје су делили хоби: будите посматрачи људи.
Варда, преко њених трака; ЈР са својим муралима. У Висагес Виллагес , филм номинован за најбољи документарац на последњем издању Оскара, удружио је снаге. По Агнесиним речима, циљ је био "фотографисати лица да не нестану у рупама мог сећања" . Не наше.
Из тог разлога, на свом чудном путовању тражили су приче рудара из Бруаи-ла-Буиссиере и фотографисано Жанин, последњи становник рударског кварта који ће бити рушен ; оживели су зидине ненасељене куће Пироу-Плаге са портретима својих суседа; и напунили посуде са Авр са фотографијама жена пристаништа.
Јер они, неправедно заборављена лица, су она за којима су трагали.
Али ово је такође постало интроспективно путовање у којем је Агнес в враћа се на места у својој историји фотографијом и филмом : гробница Хенрија Картије-Бресона (и његове жене Мартине) у Монтжустину, опонашајући трку кроз Лувр из филма бенд да се растане од Жан-Лика Годара, и лепљење фотографија коју је Агнес снимила на којој је Ги Бурден у бункеру на плажи Саинт-Аубин-сур-Мер, у Нормандији.
Плима је сутрадан однела папир Бурдена, остављајући тамну сенку... Срећом, Агнесина оштра камера је увек била ту да све овековечи.
Агнес и Ј.Р.
Фотографија коју је Агнес снимила на којој је Ги Бурден у бункеру на плажи Саинт-Аубин-сур-Мер, у Нормандији