Хотел Фриендсхип, пекиншки хотел са изузетном историјом
„Ово је као гето обрнуто. Нико не жели да изађе и сви желе унутра." Овако описује писац Хуан Габријел Васкез хотел пријатељства, хотел у Пекингу са изузетном историјом.
ради то у осврнути се , књига која се претвара у роман виталних перипетија Колумбијски режисер Серхио Цабрера. Његов живот, чисто бизаран (био је црвена гарда у Кини, герилац у Колумбији...) изгледа измишљен, али није. Није ни Хотел де ла Амистад, реткост која се провлачи кроз многе странице сензационалне књиге у којој Историја, са великим словом, и живот човека, преплићу се док не знаш где почиње једно и друго.
Комплекс који се састоји од 15 зграда окружених баштама и натписом Пекинг Фриендсхип Хотел.
Ово је прича о политици, утопијама и парадоксима. Знати ваша мисија, јер га је имао Хотел де ла Амистад, и прилично амбициозан, морамо да путујемо Кина 1950-их година. Средином те деценије кинеска влада је изградила хотел за руске извођаче који су путовали у земљу да учествују у маоистичкој револуцији. Било је комплекс састављен од петнаест зграда окружених баштама и натписом Пекинг Фриендсхип Хотел.
Када се то пријатељство Кине и Русије охладило и 2.500 гостију је морало да пређе границу назад у своју земљу, хотел је променио намену и муштерије. Од тада ће служити смјестити већину странаца који су стигли у Пекинг бјежећи од "капиталистичког" свијета и да су желели да буду део радикалне трансформације земље.
Објашњење о зашто су одсели у овом хотелу од сивих камених зидова и зелених порцеланских плафона је лако: странцима није било дозвољено да имају своје пребивалиште, па је власт тамо концентрисала оне који су њоме долазили плаћени и које је називала стручњацима.
Породица Серђа Кабрере била је једна од многих које су потекле из Латинске Америке опијен идеализмом да се на дуго настани у некој земљи.
У своје време дочекала је већину странаца који су у Пекинг дошли бежећи из „капиталистичког” света.
У хотелу су живели месецима или годинама људи из целог света који су радили као наставници шпанског језика, лектори или преводиоци. Била је то нека врста вавилонске куле у којој су биле читаве породице, људи су се заљубљивали, проучавали и осећали да праве револуцију. У хотелу сте могли да нађете перуанског песника, уругвајског интелектуалца и америчког професора који игра билијар.
Хотел Пријатељство је постао од 60-их до 80-их година у том гету о коме говорите Светла Елен, Сестра Серђа Кабрере и један од протагониста Васкесове књиге, која је недавно објавио Алфагуару у Шпанији. Становници Пекинга, осим ако тамо нису радили, нису имали приступ том месту. Питали су се шта је то у том хотелу крст између раја и замке.
А шта је било унутра? Све што није било изван њега. Било је луксуза, ресторана са услугом, тениских терена, бара, затвореног олимпијског базена и отвореног (јединог у граду), таксија на вратима и звоника.
У време када се ту настанила породица Серђа Кабрере живело око 700 странаца, које су биле распоређене у петнаест зграда хотела. Јели су у једном од три ресторана, један западни, један муслимански и један источњачки, иако су многи апартмани имали кухиње.
Алфагуара
Корица књиге Гледајући уназад, Хуана Габријела Васкеза
И ту лежи екстраваганција: у земљи огромног сиромаштва, они који су путовали код њега да граде социјалистичку револуцију на крају су живели окружени привилегијама, „у животу нестварности“, како пише Васкез. Стога многи од њих ће га напустити након времена угушеног сукобом. Они, који су прешли свет и спалили бродове у борби против капитализма, јели су сваког дана које су служили конобари и могли су да се купају у базену кад год су желели. „Живот фантазије“, да наставим да цитирам Васкеза, имао је границу.
Писац у књизи прича да Родитељи Серђа Кабрере сматрали су хотел превише буржоаским, па су одлучили да своју децу тинејџере пошаљу саму да живе у другом, хотел Пеаце. Решење је било у најмању руку апсурдно: момци су били једини гости у хотелу од седамнаест спратова. Цела служба је била на његовој команди.
До 1980-их, они који су боравили у Хотелу де ла Амистад били су потребни нека веза са Комунистичком партијом. Од тада је тај услов олакшан и отворен за друге странце.
Ту је од 2001. до 2003. живео шпански новинар Антонио Брото и истиче се као најбољи у вашем боравку „број људи из целог света који су били тамо: про- и антисадамски Ирачани, Палестинци, Камбоџанци који су били Црвени Кмери, Кастроисти и анти-Кастро Кубанци, Латиноамериканци који су били герилци у својим земљама, Африканци, Руси...“.
Странцима није било дозвољено да имају своје пребивалиште и власт је ту концентрисала оне који су долазили плаћени и које је називала стручњацима.
Брото, који је две деценије живео у Кини и пише на блогу Цхиноцхано, прича како, од 2004, када је влада дозволила странцима да живе било где у граду, многи су га напустили и настанили се у Пекингу. И сам се повремено враћао у хотел, али пошто странци више нису живели, суштина је била изгубљена.
Неизбежно питање је: ко је платио хотел? Каже то овај новинар, који сада ради за ЕФЕ из Женеве није ништа платио, али је осетио да је део бруто плате дат хотелу у замену за његов боравак. Израчунајте цену која ће бити око хиљаду евра месечно. Данас је цена ноћење у хотелу је око 85 евра.
Овај хотел пријатељства Није једина у Кини, али је она која највише вуче. Пре него што смо га нашли у Лоокинг Бацк, он је већ био тема чланака и документарних филмова. Један од њих се зове овако, Хотел пријатељства, а води га Пабло Дудчицки, аргентински филмски стваралац који је тамо живео од 1963. до 1967. са својом породицом и враћа се да се повеже са својом прошлошћу. У то време, његова породица се поклопила са породицом Серђа Кабрере. Данас, скоро 60 година касније, сећа се да је хотел „Имао је прелепе баште, изванредан бифе и храна је била супер.“
У свом филму он почиње тако што у гласу каже: „Ово је био наш дом све време док смо живели у Пекингу са мојим родитељима и моја два млађа брата. Доудцхитзки говори у документарцу „из сиромашне земље у којој је највећа лична и колективна врлина само сиромаштво. А усред тога били су овај луксузни хотел и његови гости, који су путовали издалека да промене свет.
Хотел Пријатељство је и даље активан. Свако може да одседне у једној од његових бројних соба. Задржава своје величанство, огроман базен и одређену тежину да је био део историје и многих прича, попут породице Серђа Кабрере и Пабла Дудчицког шездесетих година и породице Антонија Брота у његовим најновијим временима. . Неки од оних који су тамо живели одржавају везу у Фејсбук групама, као што је Иоуии Бингуан.
Данас је Хотел де ла Амистад само још један хотел, тако нормално да бисмо ви или ми могли да резервишемо собу у њему.
Било је луксуза, ресторана са услугом, тениских терена, бара, затвореног олимпијског базена и отвореног.