Истраживач Мицхел Андре, директор ЛАБ-а Политехничког универзитета Каталоније
Мицхел Андре Био сам на Антарктику када је свет ушао у блокаду. Прикупљао је податке за извршење прва акустична архива биодиверзитета Антарктичког океана и мерење утицаја загађења буком повезаног са бродовима за крстарење да би могао да предлаже решења, али као и многе друге научне експедиције морао је бити прекинут.
Бродови за крстарење су једина дозвољена индустријска активност у региону у којем „иако су међународни прописи веома строги у погледу коришћења земљишта и броја људи који се могу искрцати, не размишља о буци“, објашњава морски биолог, за кога акустични записи које можете добити на Антарктику су веома важни за коришћење као референцу и за сагледавање њихове будуће еволуције. „Са подацима које анализирамо, идеја је да предложимо Међународно удружење туроператора Антарктика (ИААТО) низом мера које омогућавају да за неколико година, чак и ако буде мање леда, екосистем не буде толико погођен“, указује морски биолог, на кога је залеђени континент изазвао помешана осећања. „Брзина којом лед нестаје је застрашујућа. Имате осећај да ћете бити последњи који ће видети Антарктик какав познајемо.”
Андре, који је директор једног од водећих центара за акустичко проучавање биодиверзитета, Лабораторија за биоакустичке апликације (ЛАБ) Политехничког универзитета Каталоније (УПЦ) и промотер тако занимљивих иницијатива као што су ЛИДО (Слушање окружења дубоког океана) , било је један од првих научника који нас је натерао да увидимо да наша бука има последице на живот у мору.
Можда се сећате да смо пре неколико недеља разговарали са њим да нас обавести о томе утицај наше затворености на нивое загађења буком у мору. Из тог дугог разговора који желимо да истакнемо данас, Међународни дан океана, нека од његових размишљања и решења која су дала његовим студијама о загађењу буком, будући да се акустична технологија коју је развила Андреова лабораторија управо сада истиче као посебно драгоцено средство за откривање неравнотеже и претњи по биодиверзитет, а самим тим и по наше здравље.
Загађење буком из мора људима је невидљиво и нечујно. "Док нисмо имали технологију да чујемо као делфин, нисмо приметили његово постојање. Касно смо га открили, али је старо колико и остале врсте загађења. За 15 година прикупили смо податке који откривају да оно што имамо учињено у последњих пола века има последице. А сада је одговорност свих – индустрије, научника, невладиних организација, администрације, друштва – да смањимо наш утицај на океане”, Андре објашњава.
Добра вест је да ако се бука искључи, загађење нестаје: „За разлику од других извора загађења, када се бука искључи и њени ефекти нестају, нешто што се не дешава, на пример, са пластиком, чије ће последице наследити наредне генерације. А то значи да можемо предузети кораке да смањимо сву ту непотребну буку.
ПРИТИШИТЕ БУКУ, СМАЊИТЕ ЈАЧИНУ
На бродовима се одувек трудило да путницима не смета бука из стројарнице, већ никад се није водило рачуна да ту буку сипамо на дно мора и стога нисмо изоловали трупове. У старим чамцима решавање проблема је компликованије, јер би морали да се демонтирају да би се унела побољшања, али код нових чамца решења су једноставна колико и разноврсна. „Изолујте машинске просторе, избегавајте употребу челичних чепова, користите друге материјале који не преносе звук…”, набраја биоакустику и поједностављује изазов: „Ради се о одвајању извора повезаних са контаминацијом људи који не пружају никакву корист поменутој активности и Потражите решења алтернативе“. Или, другачије речено, бучан брод није ништа бољи од тихог, нити бучно покретање шрафа чини да шраф ради боље.
На пример, ради се на тиши дизајн пропелера. „При одређеној брзини, ротација пропелера производи оно што је познато као ефекат кавитације, што је генерација микро мехурића који, када експлодирају (заправо имплодирају), праве велику буку. Тако да већ праве пропелере који не кавитирају”.
А да би се ублажила бука која се ствара приликом изградње подводних ветроелектрана, методе као што су „постављање завесе од ваздушних мехурића око стубова који због физичког капацитета звука производе ефекат огледала који пригушује буку, одн користите мембране апсорбују га“, објашњава Андре.
Компликованији су акустични извори који се добровољно уводе у медијум да би извукли неке информације, као нпр. војни сонари, сонде нафтних платформи за тражење и вађење нафте или бродова за разоноду да лоцирају морско дно... „Све док не пронађемо алтернативне технологије које омогућавају овим индустријама да постигну исте резултате, не можемо тражити од њих да престану са својим активностима. Оно што можемо да урадимо је да захтевамо да предузму максималне мере да открију врсте које би могле да претрпе акустични утицај изазван њиховим операцијама и да их зауставе онолико дуго колико је животињама потребно да се удаље“, предлаже Андре, чији посао се састоји од не само у пружању научних студија већ и решења.
Упркос повећању иницијатива за пригушивање морске буке, изградња бродова који су тиши и који више поштују морску фауну за сада је добровољна одлука. „У овом тренутку** не постоје прописи или директиве које обавезују чамце, без обзира на врсту, да смање буку** коју уносе у воду, иако постоји контрола буке унутар самог чамца“, обавештава нас Андре. .
АЛАРМИ ЗА УШТЕДУ ВРЕМЕНА
Са истом методологијом и протоколом за анализу акустичних извора у реалном времену који користе у океану, Мишел Андре и његов тим већ неколико година раде у Амазону где спроводе заиста амбициозан пројекат: забележите цео биодиверзитет Амазоније. „Не познајемо живот који постоји испод крошњи дрвећа. Тачан број стабала које је посечено или спаљено можемо знати са сателитских снимака или дронова, али немамо појма о животу који постоји испод биљног покривача“, признаје научник и сетите се када су, пре седам година, отишли у резерват Мамирауа, у бразилској држави Амазонас, где набујала река плави земљу шест месеци у години, да проучавају ботос (ружичасте делфине) и последице прекомерног излова и људска делатност. „Када су тамо, истраживачи са Института Мамирауа потврдили су оно што смо већ знали: амазонска џунгла је толико непробојна да је било немогуће да прикупе поуздане податке и били су приморани да раде са парцијалним вредностима прикупљеним у првих неколико метара. . Тако да смо прионули на посао и почели да вадимо сензоре из воде да бисмо их ставили у џунглу.
Примена од биоакустичка мерења , који се шире од било које слике и не захтевају посебно осветљење или временске услове, био је пун погодак и од 2016. године, уз финансијску подршку Северноамеричке Фондација Гордон и Бети Мур, они шире сензорску мрежу широм Амазонске прашуме. А када кажемо све, то је све. „Ова мрежа, која је већ активна у резервату од 2018. године, омогућава нам да изградимо ехоакустички индекси, који ће указати на стање очуваности сваке области и указати на промене у суочавању са спољним притисцима. На крају пројекта, планираног за 2025. годину, ми ћемо инсталирати хиљаду сензора који покривају цео Амазон и моћи ћемо по први пут да имамо потпуну евиденцију о овом биодиверзитету и његовом стању очуваности“, резимира биолог. Крајњи циљ је, као иу свим другим његовим пројектима, лоцирати и упозорити на претње које оптерећују живот и понудити алтернативе и решења која могу да спрече пре него што се излече.