Ресторан Куикуе Дацоста у Денији
Пишем о ресторанима. Пишем о јелу, пићу и животу - што је, на крају крајева, иста ствар - тако да се пречесто суочавам са обавезним малим питањем „Зашто толико волите ресторане?“
И свиђају ми се, дођавола. Волим ресторане као што волим да живим и волим да загребем минуте на казаљци сата неочекиваног, као оне пољупце који не припадају теби. Волим -требам- трнце сумње и лептириће који пљешћу уз звук грча садашњег времена, попут оних на том путу који нас је одвео до Цала Монтјои . Волим - померају ме - печурке плави лабуд , Хоакуинов џин и тоник у Дикенсовим и бескрајна поподнева у магичном разговору после вечере са Кикеом Дакостом.
Свиђају ми се пијаце и мириси, сендвичи од пинокоа у Ла Бокуериа и бравас у Раусселл-у. Волим -волим- спокој Питу Роца, кроасане Ле Паин и сваки угао Ло Вијеха у Сан Себастијан, од гастротапаса у А Фуего Негро до пинтхоса у Ткепетки. Волим сиреве Монвиниц, цвеће Мугариц и срамоту онога што је речено са три превише пића.
Овде ћемо причати о свему. Од узвишеног и свакодневног, од конца и дрвета. Биће то – надам се – странице на којима ће, далеко од рефлектора и бесмислица, у арени гастрономског ринга бити места само за поштеног матадора: кувара -винар, сомелијер, бармен, кога брига- чији је једини трофеј срећна вечера, верна муштерија. Добар сто.
Где се може опустити, они ресторани у којима прелазак прага значи улазак у цивилизованији, аутентичнији и, на крају крајева, бољи свет. Причаћемо о тим кућама за јело - Каква лепа реч, кућа хране- где покривеност заборавља мобилни телефон а бес свакодневице лепо сублимише осмех конобара и свечаност услуге. Где можете удахнути поштовање, мирне и нежурне разговоре после јела до тог магичног поподневног часа, када су жене лепше, шале духовитије, а криза успомена на сутра.
Ресторани у којима се заљубљујемо, где упознајемо нове пријатеље и заборављамо неколико незаборавних девојака. Где се после пар пића остави капоте и узме штака, где време споро пролази а љубавници и даље један другом шапућу глупости на уво. Где је лако веровати – поново веровати – у гастрономију као цивилизацију: као доколицу, као културу, као филозофију живота.
Укратко, фина трпеза, јер "Бити срећан значи сакрити се у последњем углу света", како је рекао Кортазар. А тај последњи угао није ништа друго до сто вашег омиљеног ресторана.
Како их не волети?
* Хесус Терес пише о винима, начину живота и гастрономији у Цонде Наст Травелер и Ванити Фаир. Можете га пронаћи у ГК на блогу Нада Импорта и на његовом контроверзном Твиттеру @надаимпорта. Воли да прича о кафанама, добрим мушкарцима и фаталним женама. И он воли добру храну скоро колико и добра вина, сатове, кучиће и Кума.