Трг 1. новембра
Рекао Албер Ками: „Чак и у уништењу постоји ред, постоје границе“. Не знамо да ли је аутор мислио на то Оран , где је сместио три своја романа (можда најуспешнији) .
Алжирски град који га је посветио писцу и где је достигао врхунац свог наратива је, међутим, сушта супротност таквој тврдњи: не влада ни ред ни граница. Његове улице и зграде укрштају се раштркано, сече кроз брда на периферији и улива се у Медитеран опкољен аутопутевима.
У овом граду ред је упадљив по одсуству
Уобичајено је, горе, да шалитра се лепи за пролазника, већ погледајте облачно небо или ударите у сунце са убиственим ефектима. Али дође време када хаос се претвара у страно тело и хода несвестан његових свеприсутних непријатности: бипови, гужва, крхотине.
У Орану има много противника удобности. То може бити због своју стрму орографију (налази се на северозападу, на обали коју скоро дели са суседним Мароком), својом величином (са милион и по становника, **други је по величини град у овој земљи Магреба) ** или заузета прича: Основан је у 20. веку и његово име дочарава трговинску размену између Африке и Ал Андалуса.
Између 1509. и 1708. био је под шпанском влашћу. Затим је постао османски и коначно француски. све док 3. јула 1962. потписала је независност после осмогодишњег рата акумулирајући богато наслеђе као географско и трговачко раскршће.
Сада је траг овог кретања становника једва опипљив: 50 година без колонијалне подршке се трансформисало неке области у пејзажу сличном индустријском имању у изградњи.
У тим деловима оборених плафона и перфорираних зидова, осећај тескобе сличан оном који је приказао Ками у Куга , из 1947. У другима одједном искрсне нешто занимљиво: улична пијаца пуна урми и воћа, изузетан споменик или кафић на углу где служе чај уз музику у позадини фудбалске утакмице.
Оран има море, али живи окренут леђима
Ови мехурићи мира се поклапају подручје најближе мору, где су падине ослабљене. Тхе трг 1. новембра, или Плаза де Армас, може се похвалити очувањем целине. И да означимо оно што је можда једини нетакнути и паралелни блок, са регионално позориште командујући.
Овде можете видети људе како расправљају или хране голубове и пут до Бегова палата , поплочан унутра и са непотребним приступом, или Мед Кхемист улица, претварао до касно у ноћ у бакалница постављена на излоге и колица.
Мало источније ходате до с хасницхакроун гарден , са истоименим позориштем - понеком трибином на отвореном - или лутањем централним авенијама, где се претходни културни процват може уочити захваљујући биоскопи као што су Ле Мурдјадјо, Ес Саада, Ел Фетх, Могадор или Ле Хогар (раније назван Век).
Два значајна споменика у овој области су џамија Хассан Пацха или Велика џамија и Велика синагога.
Регионално позориште на Плаза дел 1º де Новиембре
Први је основан 1797. године по налогу Мухамед бег , један од владара током османског периода, у знак сећања на протеривање Шпанаца. Други је изграђен 1880. године, али је отворен 1918. године и налази се у Булевар Маата Мохамед Ел Хабиб, још једна од главних артерија.
Оно што се издваја од општинског подручја је Тврђава Санта Круз, на врху планине Аидур. На пет километара од центра града стоји подигнут овај зид између 1577. и 1604. године. То је једна од три градске тврђаве (у западном делу и у центру су Форт оф тхе Моуне и онај од Сан Фелипе ) и налази се на 400 метара надморске висине, чувајући један од најбољих погледа на град.
Нападнута од Француза 1831. године, тврђава Санта Круз и даље одржава католичку капелу у бази. Она је позната као Капела Светог Крста а сачињавају га мали лучни двориште и суморни олтар.
Анегдотски, треба напоменути да смештени затвореник Мигел де Сервантес, заробљен од корсара у Средоземном мору, а који је а уточиште других Шпанаца: оних који су побегли од грађанског рата у потрази за сигурношћу.
Тврђава Санта Круз
Од свега овога нема ни трага. Сећање на Орана је пролазно. Она не љуља своје анонимне пролазнике из прошлости нити, сада мора бити јасно, своју најпознатију фигуру. Албер Ками, који ју је назвао "равнодушном" или "неутралном", на основу заплета Иностранство (1942), нав Куга било Лето (1953) у овом метиском граду, који је у своје време окупљао више страног становништва него муслиманских Алжираца.
„Овај град без ичега живописног, без вегетације и без душе служи као одмор и најзад се у њој заспи. Али треба додати да је накалемљена на пејзаж какав нема ниједан други, усред голе висоравни, окружена светлећим брдима, окренута према савршено оцртаном заливу. Може се само жалити што је тако изграђена леђима према овом заливу и да је при одласку немогуће видети море, а да га изричито не потражим“, написао је аутор бунтовног човека , још један темељни наслов његовог дела.
Ками, у ствари, у њему је проводио само кратке периоде. Рођен је 1913. године у Дреан, на исток, иако је **највећу етапу свог живота у афричкој земљи провео у Алжиру**. У престоници је студирао и радио као новинар за новине Алгер Републицаин.
Године 1940. преселио се у Француску и јануара 1960. погинуо у саобраћајној несрећи, уздигнут у икону идеолошке посвећености и западне књижевности, ** награђен Нобеловом наградом 1957 .**
Оран му, упркос доприносу интелектуалном свету, не одаје признање. Можда зато, како он тврди Јасмин Крада, псеудоним под којим се крије још један од најпознатијих писаца земље, „У Алжиру генији не сијају, они горе. Чак и ако се отарасе ауто-да-фе, завршавају на ломачи. Ако се због непажње стави под рефлекторе, то је да би се снајперистима дало више светла”.
Портрет Алберта Камија